17.04.2015.Године Председник Равногорског покрета Предраг Богићевић је предводио делегацију покрета у сусрету са секретаром Покрета СРБСКИХ ЧЕТНИКА РАВНЕ ГОРЕ ИЗ ЛОНДОНА,господином Марком Говорушом.

 

DSCF2313DSCF2311DSCF2322

17.04.2015.Године Председник Равногорског покрета Предраг Богићевић је предводио делегацију покрета у сусрету са секретаром Покрета СРБСКИХ ЧЕТНИКА РАВНЕ ГОРЕ ИЗ ЛОНДОНА,господином Марком Говорушом.

Овај састанак је дуго припреман и посебан допринос за његово одржавање има сам господин Говоруша а и наш председник Медитеранске Области, његова екселенција Амбасадор господин Бобан Јовановић.На састанку је председник Богићевић представио садашње стање у Равногорском покрету.Господин Говоруша је одао признање Равногорском покрету за одличну организованост,изванредан допринос ширењу и јачању Равногорске идеје у матици.У разговору су отворене теме за сарадњу.Делегацију Равногорског покрета су чинили и Душан Марковић председник Централне области који је предао промотивни материјал Равногорског покрета на коме су видео снимци активности покрета у периоду јануар -април ове године.Господин Марковић је дао краћу ретроспективу и изнео неке податке о Равногорском покрету.Податак да у Србији тренутно наш покрет има око 33000 следбеника одлично организованих у 110 одбора је аргументован промотивним материјалом.Господина Говорушу је посебно импресионирао материјал из Вишеграда и Дражевине.Срдачан разговор је трајао скоро два сата, покренуте су многе теме и разјашњена нека основна питања из рада оба покрета.Господин Марковић је поклонио значку са монограмом Престолонаследника Александра Другог а господин Говоруша је узвратио поклон значком ПОКРЕТА СРБСКИХ ЧЕТНИКА РАВНЕ ГОРЕ.Председник Равногорског покрета је г. Говоруши предао и ознаке (пришивке) Равногорског покрета и своје писмо којим се обратио браћи из Лондона.Договорен је још један састанак који ће уследити врло брзо и којим ће се битно унапредити сарадња матице и расејања.

Растанак је протекао у топлој и братској атмосфери са завршницом“ Видимо се брзо да довршимо почето“.

DSCF2308DSCF2315DSCF2320

TITO JE ZA SRBE BIO BALKANSKI HITLER

Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali“. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk…„Pa to i hoću“, rekao je.Da bude što manja,Srbija je dobila dvije autonomije:Vojvodinu i Kosovo!..…Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, a bilo je i ugrožavanja slobode izražavanja i veroispovesti… Josip Broz Tito,vatikansko-britanski agent kao i Ante Pavelić, zaslužan je za nastanak, ali i raspad Jugoslavije. On je doveden na ovaj prostor da u narod usadi komunizam, razruši veru u Boga i ispuni zadatke koje su mu zadali moćnici,sva upustva dobijao je od njih.Sasvoja dva  najbliža saradnika, Slovencem Edvardom Kardeljom i Hrvatom Vladimirom Bakarićem usmeravao Jugoslaviju prema raspadu – kada to budu dopustile međunarodne okolnosti. Ova ideja je pretočena u Ustav SFRJ iz 1974. godine, gde je precizirano da jugoslovenske republike imaju pravo na samoodređenje do otcepljenja.Taj ustav nije mogao da bude donesen bez njegovog parafa. Badinterova komisija je početkom devedesetih godina na osnovu tog ustava utvrdila da jugoslovenske republike imaju pravo na međunarodno priznanje – bez promene avnojevskih granica.Tako je Titova politika rezultirala 90-e godine.Tito je tokom Drugog svetskog rata bio zaokupljen više borbom za vlast nego otporom fašizmu, što najbolje pokazuju pregovori koje je marta 1943. preko svojih bliskih saradnika vodio s Nemcima. U tim pregovorima nacistima je predočeno da bi bilo u „obostranom interesu ako bi neprijateljstva (između Titove i Hitlerove vojske) bila obustavljena“.U štabu Prvog bosanskog korpusa, svoje najjače jedinice u Bosni i Hercegovini, krajem marta 1943. naredio je da ne sme „praviti nikakve akcije“ ne samo protiv Nemaca, već ni protiv snaga NDH.Postoji obilje arhivske građe koja svedoči o saradnji Tita i nacista.Uprkos instrukcijama Moskve (da se bori protiv Nacista), od jeseni 1941. pa do jeseni 1944. Tito je glavninu svoje vojske namerno držao na zapadu zemlje, uglavnom na teritorijama NDH,na stotine kilometara udaljenu od glavnih nacističkih snaga, bitnih saobraćajnica i vojno značajnih resursa.Titova država je bila rehabilitacioni sanatorij za hrvatska zlodela i nacističku ideologiju Hrvata.Tito je ustaške zločince preoblačio u partizanske uniforme koje je dobijao od Britanaca.Elitnim ustaškim legionarima, poput Marka Mesića, odlikovanog za hrabrost u Staljingradskoj bici, Broz je dao šansu da komanduju, da se „iskupljuju i dokazuju“ u partizanskim jedinicama, koje je gurnuo na Srbe u Čačku. Ti „partizani“ su počinili najviše masovnih zločina u Srbiji na kraju i posle rata.Uklanjao je konkurenciju. Skinuo je s položaja srpske istaknute  komuniste, poput Krcuna i Rankovića. Hapsio je, streljao ili slao na „Goli otok“ sve koji su bili ili mogli postati tačke otpora. Među likvidiranima je bilo i mnoštvo njegovih prijatelja i saradnika.Odgovoran je za stradanje 7.500 srpskih omladinaca na Sremskom frontu, za rušenje 180 srpskih pravoslavnih hramova, za zabranu povratka Srba na Kosovo i Metohiju, za progon 45.000 Golootočana i 95.000 srpskih seljaka.U sistematskom sprečavanju da se sazna puna istina o Jasenovcu i jamama u koje su Srbi bacani za vreme endehazije, svi koji su hteli da se istina sazna proglašavani su „srpskim nacionalistima“ i proganjani, a žrtve ustaša bile su lišene svoje nacionalnosti pretvorene u „žrtve fašizma“.Motivi partizana da se ubiju nekoliko hiljada ustaša je bio zato, što bi suđenje ustaškim zločincima trajalo godinama i što bi na taj način narod u ondašnjoj Jugoslaviji, ali i čitavom svetu, saznao za zločine ustaškog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Pavelićevoj Hrvatskoj.   Titoizam je sakrio odgovornost za genocid nad srpskim narodom pod lažnom simetrijom ustaša i četnika.Draža je vodio vojsku koja je bila gerilska Pojedinci u njegovoj  vojsci su činili zločine prema komunistima,a i oni prema njima, ali ta vojska nije bila okupaciona. Draža je, u suštini, jedna tragična ličnost: gerilac, bez direktne komande nad mnogim svojim komandantima, slomljen nemačkim odnosom 100 za 1 u Srbiji, nije pregovarao — u martu 1943. godine — sa Nemcima, nije im obećao da će ratovati protiv saveznika,kao Titovi izaslanici: Velebit, Đilas i Koča Popović.Komunistička vlast je prikrivala sve hrvatske zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata.Prvi izveštaj o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj sačinila Srpska pravoslavna crkva, prikupljajući izjave od izbeglica koje su se od aprila 1941. kao reka slivale u Srbiju.Ta svedočanstva su ne samo rasturana po raznim arhivima po naređenju komunističke vlasti, već su bacana u smeće.Akademik prof. dr Vasilije Krestić je za Arhiv SANU kupio gomilu tih potresnih ispovesti od ljudi koji prekopavaju otpade.Dokumentacija koju su pravili Komesarijat za izbeglice Tome Maksimovića i Srpska pravoslavna crkva je rasparčana u arhive Jugoslavije, Srbije, Udbe, Maršalata, a nešto je ostalo i u Sinodu, ali nikada nijepublikovano.Zločincu Anti Paveliću jugoslovenski sudovi nikada nisu sudili čak ni u odsustvu. Ozna je u svakom trenutku znala gde se Pavelić nalazio u Austriji, o čemu i danas postoje izveštaji naših vojnih izaslanika, ali se ništa nije preduzimalo. Direktivu Ozni da ne dira Pavelića mogao je da da samo najviši vrh FNRJ, a zna se da se za sve tada pitao – Tito.Da je postojao plan otmice Pavelića pričao je i visoki oficir Ozne i Udbe Slobodan Krstić Uča, čuvenoi „lovac na Dražu Mihailovića“. Pred smrt on je otkrio kako je 1952. stopirana akcija otmice Pavelića u Argentini, kojom je trebao lično da rukovodi. Dvojica otmičara i jedan argentinski oficir bili su spremni da za 500.000 dolara otmu Pavelića i hidroavionom ga prebace na jugoslovenski teretni brod na pučini. Međutim, akcija je otkazana.Tito je jedini mogao da otkaže planove o otmici Pavelića izArgentine.Veza između Tita i  ustaša najbolje se vidi u omogućivanju povratka u SFRJ jednom od glavnih ustaša fratru Krunoslavu Draganoviću, ideologu „Velike Hrvatske“ i jednom od glavnih njenih pobornika, čoveku koji je sa Englezima i Vatikanom organizovao „pacovske kanale“ za prebacivanje ustaša na Zapad. Tito ga je vratio u Jugoslaviju i on je, bez ikakvog suda i suđenja, mirno umro. Pavelićeve ustaše su bili najmonstruoznija i najužasnija koljačka falanga u istoriji sveta!Sva ta zverstva koja su činjena u NDH ljudski um nije zabeležio.Čak su i nacistički generali bili zapanjeni užasima Jasenovca.Hrvati {potpomognuti muslimanima} su bili jedini narod na svetu koji je svoje žrtve{Srbe,Jevreje,Rome} prvo životinjski mučio – teško i dugo, bez hrane i vode, vadeći im oči i odsecajući delove tela, pa ih usmrćivali prebijanjem, klanjem, udaranjem maljem u lobanju, bacanjem živih u grotlo peći, kuvanjem sapuna od žrtava, zatrpavanjem živih u nasipe i grobove, vađenjem nerođene dece iz utrobe majki i na druge svirepe načine.  NDH je u jednom nadmašila naciste – bila je jedina država koja je imala posebne logore za decu – Sisak i Jastrebarsko, kroz koje je prošlo 33.000, a u njima skončalo blizu 20.000 dece do 14 godina starosti.Predsednik SAD – a Teodor F. Ruzvelt 1944. g. , dakle još pre završetka rata , izjavio da su Hrvati divlje životinje i da kao takve nemaju pravo da nakon rata žive u bilo kakvoj svojoj nacionalnoj državi već u rezervatima i to pod prismotrom međunarodne zajednice…..http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2010/latinica/020.htmlJosip Broz Tito Adolf Hitler 650x433 НАЈСТРОЖЕ ЧУВАНА ТАЈНА О ТИТУ: Броз и Хитлер ишли у исти разред, прави Тито клао српску децу! (ФОТО)Podsetimo se izjave Slobodana Penezića Krcuna u oslobođenom Beogradu:„Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo“….https://i0.wp.com/infomagazin.blog.com/files/2013/03/Sporazum-ustasa-i-KPJ-iz-1935-o-unistavanju-Srpstva.jpgOriginal se nalazi: Vojno istorijski institut JNA, arhiva neprijateljskih jedinica Br. reg. 3/2; Kutija-116/1638….Otvaranjem desetak arhivskih kutija u Hrvatskom državnom arhivu dobijenih od Ministarstva unutrašnjih poslova, može se doći do dokumenata koji bacaju sasavim drugačije svetlo na pojedine procese,ljude i događaje 1941-1945. godine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Na primer, predstavnici nemačkog Vermahta i partizanskog pokreta sastajali su se više od 100 puta, uglavnom na severu Hrvatske! (Nada Kisić Kolanović, „Siegfried Kasche: njemački pogled na Hrvatsku 1941. godine“, Časopis za suvremenu povijest, 3, Zagreb, 2011, 773-800)….                                           KPJ preko svog lista „Proleter“, koji, u broju 28, objavljuje tekst pod naslovom „Ustaški pokret u hrvatskim krajevima“ u kojem je, pored ostalog, pisalo: „Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka, i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret pomogne, organizuje i predvodi“…..Zapad je podržavao Titovu diktaturu – kako bi Jugoslavija ostala brana sovjetskom prodoru ka Sredozemlju.Početkom pedesetih godina Amerikanci su neočekivanim obrtom Titovu Jugoslaviju učiniti prvom komunističkom zemljom na svetu koja je izgrađena kapitalističkim novcem. Između 1951. i 1971. stiglo nam je 1,56 milijardi tadašnjih dolara ekonomske i oko 80 miliona vojne pomoći.Titoizam je velikom delu stanovništva od kasnih 40-ih do 70-ih godina doneo osetni porast životnog standarda.Podizali su se krediti kod zapadnih banaka, a tako se zemlja sve jače predavala ucenjivanjima Medjunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i imperijalističkih vlada.Ako pogledamo i analiziramo ekonomske pokazatelje, moramo priznati da je ideja o robusnosti jugoslovenske ekonomije bila iluzija i da je “blagostanje” o kojem mnogi jugonostalgičari danas govore bilo pozajmljeno na račun budućih generacija. Te generacije sada, uz plaćanje računa za destruktivne ratove devedestih i intervencionističke ekonomske politike država naslednica bivše Jugoslavije, plaćaju i račun kraha neodrživog ekonomskog sistema socijalističke Jugoslavije.Prvi znak da je robusnost jugoslovenske ekonomje bila iluzija pojavio se odmah posle Titove smrti. Osamdesete godine bile su obeležene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije zbog finansijske nemoći privrede. Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio ukupna potraživanja za 1.8 milijardi, jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. Šta je ovom stanju prethodilo? Prethodilo mu je nekoliko decenija izgradnje ekonomije čija je struktura bila takva da joj je opstanak zavisio baš od stalnog povećanja spoljnog duga – ekonomije zavisnika.Mereno u procentima BDP-a, ukupni spoljnotrgovinski deficit Jugoslavije između 1970. i 1980. povećao se sa nešto ispod 10% na oko 50% BDP-a. Ono što je zabrinjavajuće u ovome nije sama cifra od 50% BDP-a, nego činjenica da je Jugoslavija iz godine u godinu beležila sve veći trgovinski deficit u odnosu na BDP. Ovo je još jedna naznaka da je sama struktura jugoslovenske ekonomije bila takva da je stabilnost cele ekonomije zavisila od priliva stranih sredstava za koje nije postojalo pokriće u domaćoj proizvodnji.Jugoslovenska ekonomija je kasnih sedamdesetih bila u očajnom stanju, ali je to zamaskirano uvećanjem stranih kredita epskih proporcija u kombinaciji sa povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva.Kaokad hronični alkoholičar mora da se suoči sa realnošću svoje zavisnosti, tako smo se i mi, kad-tad, morali suočiti za realnošću nemoći jugoslovenske ekonomije da funkcioniše bez spoljnog dopinga. Sve dok je trajao hladni rat, Jugoslavija je bila zaštićeno i ponekad maženo dete američke i zapadne diplomatije – ocenio je ovaj period Voren Cimerman, američki ambasador u Beogradu s kraja osamdesetih….Tito je bio predratni, ratni i poratni zločinac, al i teški kurvin sin! Iako deklarisani komunista, Tito je pomagao  Vatikanu u ratu protiv mrskih šizmatika.Za vreme Tita u Hrvatskoj pohađanje katoličkog „vjeronauka“ bilo sasvim normalna stvar, od 1972. u zagrebačkoj katedrali redovno slavljen spomen dan Alojzija Stepinca, a propovedi je držao nadbiskup (kasnije kardinal) Franjo Kuharić. Hrvati su od 1974. godine dobili pravo da posle državne himne izvode himnu Hrvatske „Lijepa naša“. Za to vreme, Titova vlast u Srbiji je zabranjivala svako ozbiljnije versko okupljanje, a srpski episkopi bili su na robiji (poput mitropolita crnogorsko–primorskog Arsenija Bradvarevića i vladike Varnave Nastića). Tito je Srbiju podelio na užu teritoriju i dve pokrajine. Ništa gore nije mogao da uradi jednoj državi i jednom narodu. Na Kosovu i Metohiji je doselio iz Albanije više od 300.000 mladih Albanaca,dok je zabranio povratak preko 200 000 Srba.Hrvatskoj državi Tito prisajedinjuje srpsku pokrajinu Baranju, zatim Istru, Dalmaciju i gotovo celu jadransku obalu sa ostrvima. Broz je sistematski  smanjivao broj Srba u Jugoslaviji,formiranjem novih nacija a sve sa ciljem veštačkog umanjivanja broja Srba. Ovo je novim komunističkim vlastima bilo neophodno kako bi dominaciju Srba, njenu zastupljenost kod glasanja, u državnim i drugim strukturama što više umanjili. Na bazi te politike već posle završetka Drugog svetskog rata 1945 proglašavaju se dve nove nacije – Crnogorska i Makedonska.Crnogorci su se oduvek osećali i sebe nacionalno definisali kao Srbi sa prostora Crne Gore.Makedonci su hiljadu godina bili Južni Srbi samo se geografski prostor na kome su živeli nazivao vardarski deo Makedonije… 1965 stvorena je i treća novokomponovana nacija „Muslimani“. Sve do popisa 1971 muslimani su se izjašnjavali kao Srbi – muslimanske veroispovesti jer su i poreklom Srbi, čiji maternji jezik Srpski a koji u doba okupacije Turaka pod raznim oblicima pritisaka prešli u islamsku veru.Komunisti su na popisu stanovništva 1971 omogućili izjašnjavanje kao Jugosloven stvarajući time i jugoslovensku naciju a najveći broj onih koju se izjasnili kao Jugosloveni opet su bili Srbi jer su smatrali da će time biti pod manjim pritiscima u mešovitim sredinama, naročito u Hrvatskoj i BiH. TITO je bio simbol svih komunističkih zločina, od kojih je najviše stradao srpski narod! Ovu zemlju u Drugom svetskom ratu oslobodila je Crvena Armija.Veoma mnogo se govorilo o general – pukovniku JNA , tada još uvek živom , Peku Dapčeviću , koji je gotovo sam oslobađao Beograd , a veoma malo o general – majoru Crvene Armije , komandantu 4. mehanizovanog tenkovskog korpusa , Vladimiru Ivanoviču Ždanovu koji je , zapravo , i oslobađao jugoslovenski glavni grad od nemačkih trupa .Peko Dapčević uistinu je učestvovao u oslobađanju Beograda . Ali , samo učestvovao .  Tito je u Beograd ušao tek nekoliko dana posle njegovog oslobođenja.Nije ništa mnogo drugačije bilo i sa ostalim gradovima, uključujući i Niš, scenario je uglavnom bio isti: Rusi ginu, jurišaju i oslobađaju, naši „oslobodioci“ tu služe kao neka vrsta pomoćnih trupa jer šta će prekaljenoj Crvenoj armiji pomoć neobučenih, skrpljenih jedinica čiji pripadnici imaju malo ili nimalo iskustva u borbi? Nakon što Rusi oslobode grad, nađe se neki komesar da na čelu kolone u isti ujaše na belom konju. Frontalnu borbu nisu vodili, niti su imali dovoljno oružja, naravno, ni vojničke snage, već pripucaju, ubiju mučki iz zasede i pobegnu, a narod po običaju ostave na cedilu, na milost i nemilost okupatora.O tome koliko je famozna partizanska vojska bila slaba, neorganizovana i amaterska dovoljno govori tragična (i nepotreba) epizoda Sremskog fronta,gde je stradalo  7.500 srpskih omladinaca , ali to je već tema za drugu priču.Podsetimo se da je Ti­to u bici na Su­tje­sci prak­tič­no žr­tvo­vao po­la svo­je voj­ske u bor­bi sa Nem­ci­ma,samo da bi do­če­kao en­gle­sku voj­nu mi­si­ju.Frontalnu borbu nisu vodili, niti su imali dovoljno oružja, naravno, ni vojničke snage, već pripucaju, ubiju mučki iz zasede i pobegnu, a narod po običaju ostave na cedilu, na milost i nemilost okupatora.Zаsluge u аntifаšističkoj borbi nаjbolje se vide kroz žrtve dаte u sаmoj borbi. Nаcionаlnа strukturа strаdаlih pаrtizаnа u BiH je ovаkvа: Srbi 78,12%, muslimаni 15,99%, Hrvаti 4,63%. i ostаlih 1,27%. Treba  biti realan i priznati da su nam pobedu donele trube maršala Tolbuhina a ne Bata Živojinović, Prle, Tihi i četa tifusara kako se to lažno predstavlja u opet aktuelnim „antifašističkim“ bajkama. Mi nismo nikog pobedili, naročito ne fašiste i naciste. Mi smo jedino uspešno pobeđivali same sebe.Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporananje srpskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije.Interesantna je veza Josipa Broza i Kurta Valdhajma – ratnog zločinca i ubice srpske dece sa Kozare, koji će posle rata postati predsednik Austrije i zahvaljujući Brozovoj podršci – generalni sekretar OUN.Tito nije oformio pokret nesvrstanih zato što je bio toliki vizionar, već zato što je tako sprečio širenje varšavskog bloka….Jugoslovenstvo, posebno titoističko, Srbe je potpuno smutilo. Od te ideološke omame još se nismo otreznili. Jugoslovenstvo je palo pre više od 20 godina, ali ta antisrpska ideologija i dalje Srbijom faktički vlada. Mi još nismo doživeli naše  „proleće”. Mi još čekamo na naš preporod. Učinimo sve da on dođe što pre! Jedan od načina na koji možemo tome doprineti jeste i taj da se ne stidimo srpske nacionalne pripadnosti, i kao pojedinci i kao institucije………..                                                                      Komunisti su zabranili povratak Srba na KIM ( koji su napustili svoja ognjišta 1941 zbog šiptarskog terora ) 1945 , T.J TITO.Original odluke o tome iz služb . lista 1945 godine… …Broz je važio za tipičnog hedonistu i umetnika življenja. Faraoni, carevi, kraljevi, nisu živeli u takvoj raskoši, bljesku i spektaklima. Pustolov, avanturist, svetski putnik, raskošnim brodom „Galeb“, uz neviđenu dvorsku svitu i kamarilu, proputovao je okeane i mora, kontinente i najveće svetske metropole, tobože sve u nekakvoj misiji mira. Arčio je neštedimice narodna dobra i znoj trudbenika. Neviđen kicoš, nabacivao je najskuplje „perje“, uživajući u skupocenim stvarima, nakitu i zlatnom prstenju. Vozio se u luksuznim automobilima i plivao jahtama. Uzurpirao ostrva na Jadranu, Brione i Vangu, kao da mu je to dedovina. Od tih ostrva napravio je raj na zemlji, a koristio je blizu trideset rezidencija širom njegove Jugoslavije, koje su mu služile za odmor i rekreaciju.Važio je za najskupljeg vladara ove planete. Jedan Mao, Staljin, Ruzvelt, De Gol, Gandi, Nehru, Adenauer i drugi svetski državnici bili su za Broza više nego askete i puki siromasi.Sve je ovde, u ovoj zemlji, ponešto i u svetu, bilo njegovo! Njegove ulice, njegovi spomenici, njegovi trgovi, njegovo bratstvo-jedinstvo u zenici našeg oka, njegovi partijski drugovi, njegovi generali, njegovi komesari, njegovi sledbenici, njegovi mornari, njegovi pioniri, njegovi istoričari, njegove vile, njegove operske pevačice, njegovi pevači u narodnoj nošnji, njegovi glumci, njegovi pesnici, njegovi gradovi!Koristio je ekonomski rast izazvan zaduživanjem, da bi kupio mir,aonda je došla naplata.Ostalo nam je teško političko nasleđe jednog autoritarnog režima, čije se posledice i danas iтекако осећају.

Ово су градови које су ослободили четници, а не партизани!

во су градови које су ослободили четници, а не партизани! (ФОТО)

cetnici-1941

(Телеграф)

Србија и српски ђаци су после Другог светског рата из историје учили да су градове и места попут Лознице, Горњег Милановца, Чачка, Лазаревца, Крушевца и многих других од Немаца ослободили партизани, међутим, Телеграф заједно с Милославом Самарџићем открива праву истину и документује је фотографијама, а она гласи да су сва та места од фашиста ослободили четници Драгољуба Драже Михаиловића!

Милослав Самарџић, аутор многобројних књига о четничком покрету и Дражи Михаиловићу, и Телеграф након конкурса да се јаве они који поседују слику Јосипа Броза Тита са народом у периоду до 1944. године, на који се нико није јавио јер такве слике нема, отварају нови конкурс: “Навести макар једно градско насеље које су партизани ослободили од Немаца пре него што је Стаљинова војска прешла Дунав, 4/5. септембра 1944. године“. О ослобођењима после овог датума нема сврхе говорити када је реч о партизанима.

Наиме, према аутентичним сликама из Другог светског рата, које је у својим књигама објавио Милослав Самарџић, види се како припадници четничког покрета улазе у ослобођена места од Немаца, широм Србије.

Draza-Mihailovic-3
Овој је списак градских насеља која су четници ослободили од Немаца:

1. Лозница (31. август 1941)

2. Богатић (1. септембар 1941)

3. Крупањ (4. септембар 1941)

4. Бања Ковиљача (6. септембар 1941)

5. Горњи Милановац (29. септембар 1941)

6. Чачак (1. октобар 1941)

7. Страгари (4.октобар 1941)

8. Љубовија (октобар 1941)

9. Пријепоље (12. септембар 1943)

10. Прибој (12. септембар 1943)

11. Зворник (17. септембар 1943)

Draza-Sijacki-Moljevic-2
12. Бања Ковиљача (17. септембар 1943)

13. Бијело Поље (септембар 1943)

14. Рудо (18. септембар 1943)

15. Брза Паланка (18. септембар 1943)

16. Љубовија (30. септембар 1943)

17. Бајина Башта (30. септембар 1943)

18. Нова Варош (октобар 1943)

19. Вишеград (5. октобар 1943)

Draza-Aksentijevic-kmet-sela-Ba
20. Чајетина (10.октобар 1943)

21. Рогатица (14. октобар 1943)

22. Мајданпек (26. август 1944)

23. Кучево (28. август 1944)

24. Лесковац (31. август 1944)

25. Власотинце (31. август 1944)

26. Сврљиг (2. септембар 1944)

27. Кадина Лука (2. септембар 1944)

28. Лазаревац (3. септембар 1944)

29. Подлугови (10. септембар 1944)

30. Бреза (11. септембар 1944)

31. Пљевља (септембар 1944)

Draza-Mihailovic-7
32. Ражањ (октобар 1944)

33. Варварин (октобар 1944)

34. Крушевац (14.октобар 1944)

Карактер и састав ЈВУО

JVUO je bila narodna, tačnije seljačka vojska. Aktivni sastav sebe jesmatrao vojnicima Kraljevine Jugoslavije i nije se identifikovao sa ”četnicima”, dok se mobilisano ljudstvo opet nije poistovećivalo sa profesionalnim vojnicima, pa su česta bila dezerterstva, posebno kad se išlo van rodnog kraja. Ipak, reč “četnici” ostala je ukorenjena u narodu i postala je simbol prepoznavanja JVUO.

JVUO je bila narodna vojska i zbog još jednog razloga: kao i kod svihteritorijalno organizovanih vojski, obveznici iz bogatijih gazdinskih kuća često su izbegavali svoje patriotske obaveze, ili, kako je to rezignirano primetio jedan oficir JVUO: Među našim redovima ja ne vidim nijednog sina gazdinske kuće, nego vidim samo mučenike, bednike i siromahe. Od ovih nesrećnika koji su sada sa nama, ima ih dve trećine da njihova porodica nema kod kuće parče leba i oni dolaze kod mene i kukaju. Ti lopovi, te gazde i danas zidaju kuće, vrše trgovinu, pečale paru na paru i samo grabe a ostala sirotinja, ona koja ide sa nama rame uz rame, ona može i gola i bosa da ide i još, što je najgore, ti zelenaši nazivaju nas neradnicima i lopovima, jer kad im dođeš u kuću, oni posle za leđima govore: došli su gladnici i bednici da ih nahranimo“.26

Najveći problem sa mobilisanim ljudstvom bio je u slabo izvedenoj obuci.Rukovanje oružjem vežbalo se bez municije, što je značilo da nije vršeno ni gađanje. Često se vežbalo sa drvenim puškama, što je dovodilo do podsmeha u narodu uvek spremnog na zlobnu primedbu, ali ne i na adekvatnu pomoć. Komandanti odreda, svesni da se u šumi ceni samo snaga, nastojali su da do oružja dođu po svaku cenu, smatrajući ga onda ličnom svojinom, kao i vojsku koju bi tako naoružali. Da je sistem povremenog okupljanja vojske za vežbe ili izvođenje akcija bio loš, ukazivao je i poručnik Neško Nedić. Smatrao je da se tako trošilo mnogo vremena i stvaralo previše posla, a pokazalo se i da ta mobilisana vojska nije u stanju da izvrši ni najobičnije zadatke, a savršeno je nesposobna da učestvuje u borbi iz prostog razloga što mobilisani vojnik jedvačeka da odsluži svoj rok i da se vrati kući. Ne izdrži ni prve čarke, a u ozbiljnim borbama rasturi se u paničnom strahu.27

Nedić je želeo da stvori vojsku od operativnih odreda koji bi imali borbeni karakter i predstavljali ”školu za boračku spremu vojnika i starešina”.28

Svi vojnici JVUO polagali su zakletvu. Ona je definisana kao svečano obećanje koje vojnik daje pred zastavom koja predstavlja Kralja i Otadžbinu:

Jednom položena zakletva važi dok god srce zakletog kuca. Onaj vojnik koji pogazi svoju zakletvu, on __________ne da će biti kažnjen zemaljskim sudom, već će biti  kažnjen i nebeskim zakonom.Otadžbina je zemlja gde su se rodili naši dedovi i naši očevi, gde smo se mi rodili i gde živimo. Mi momentalno nemamo slobodnu Otadžbinu, ona je porobljena, ali mi imamo JVUO pod komandom DražeMihailovića, koja se bori u  slobodnim srpskim planinama da oslobodi našuporobljenu Otadžbinu.29 Zakletva se polagala pred sveštenikom i starešinama i sa Jevanđeljem u ruci.

Tekst zakletve glasio je: Zaklinjem se jedinim Bogom i svim onim što mi je na ovom svetu najmilije i najsvetije, da ću kao vojnik Jugoslovenske vojske biti veran Kralju i Otadžbini i svoju vojničku dužnost vršiti savesno i požrtvovano, a za dobro svog naroda i Otadžbine. Da ću poverene mi zadatke izvršavati najsavesnije, da ću biti veran, odan i poslušanda ću se iskreno boriti protiv svakog neprijatelja svoga naroda, kako spoljašnjeg, tako i unutrašnjeg i da ću povereno mi oružje korisno upotrebiti za dobro naroda i Otadžbine.30

Текст је преузет из књиге Др.косте Николића „Унутрашњи живот ЈВУО“

Бројно стање , жртве у рату и у доба комунистичког терора!

Што се тиче људских губитака, према новим показатељима ЈВуО је имала близу 100.000 избачених из строја, што у акцијама, што по пресудама револуционарних судова, што по пресудома преких судова саме организације ЈВуО за време рата. Близу 50.000 припадника је успело да преживи рат и да остане у земљи, а око 25.000 припадника је емигрирало у иностранство. Од целокупног броја, близу 15.000 симпатизера је послушало говор Краља Петра Карађорђевића преко радија и приступило организацији НОП-а Југославије.

После рата, на казну смрти је осуђено 5.000 симпатизера, на временске казне око 48.000, док је свега 2.000 било поштеђено било каквих казни.

Симпатизерима и припадницима ЈВуО су судила два суда:

Војни (ратни злочини, издаја, колаборација и сл.) Цивилни (грађанска част, патриотизам, слободарство и сл.)

После организовања нове државе, ФНРЈ, амнестирано је око 2.000 симпатизера ЈВуО.

Закон ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ и СРЈ је забрањивао бившим припадницима ЈВуО да учествују у политичком животу земље. Њихова имовина је конфискована и обично реквирирана за потребе државе, а грађанска права су по пресудама судова делимично или трајно одузимана. Према закону о школском образовању забрањивано је додељивање Вукових и Његошевих диплома, као и награда за ученике чији су родитељи били припадници ЈВуО. Такође су у војсци забрањивана одликовања и чиновска унапређења војника чији су родитељи били припадници ЈВуО. Признања бивших припадника ЈВуО се нису уписивана и проглашавана су као ништавна. Такође и ордени и војни чинови су одузимани. Бивши официри или подофицири нису имали права државне пензије, а ни права напредовања у војној струци.

Додела титула четничких Војвода.

Поред војничких чинова, додељивале су се и титуле четничких војвода, без обзира да ли су или не имали официрски чин. За то је био задужен Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин. У току рата, Бирчанин је доделио 27 титула четничких војвода. Од 27 војвода, у борби је страало 21., а после рата у и изгнанству су умрла још шесторица: Звонко Вучковић, Велимир Пилетић,Момчило Ђујић, Мило Ракочевић, Радован Иванишевић и Карло Новак. Унапређења је искључиво вршио министар војни, а некада су давана и на предлог Југословенске владе у Лондону.

Заклетва ЈВуО и симболи

Заклетва ЈВуО је гласила:

Ја, (чин, име и презиме), заклињем се свемогућим Богом, да ћу Врховном Заповеднику све војне силе, Краљу Југославије Петру II, свагда и у свим приликама, бити веран, свом душом одан и послушан; да ћу се за Краља и Отаџбину јуначки борити; да Војничку заставу нигде и никад нећу изневерити и да ћу заповести свих претпостављених ми старешина слушати и верно извршавати. Тако ми Бог помогао!

Заклетви су поред подофицира, официра присуствовала обавезно и верска лица која су по полагању заклетве нових регрута вршила њихово благосиљање.

Постојале су два типа униформе ЈВуО. Први тип униформе су биле униформе старе југословенске војске, а други тип су биле нове (народне) са битним променама, скројене по народном моделу. Код нових униформа начињене су веће измене. Војничка капа је често мењана шубаром на којој се налази бела кокарда (двоглави орао). Војничка блуза је била чисто народна (кошуља, прслуче, јеленак), уз реденик са пушкомитраљеским мецима, опртачем и опасачем. За појас су често биле закачене по две бомбе и војнички нож (кама). Ратничка торба је била обично прављена од сирове коже. Официри и подофицири су по правилу поред војничких чинова за појас носили пиштољ.

Један од специфичних симбола сваког припадника ЈВуО је била дуга брада. То је био симбол жалости. По старим хришћанским обичајима, свако ко је изгубио блиског члана није смео бријати браду 40. дана, у знак жалости. Пошто су припадници ЈВуО сматрали да им је земља поробљена (изумрла), то је ово била симболика њених чланова. Ово није било обавезно и чинио је онај који је то желео.

ЗА БЛАГОСТАЊЕ ВАШИХ ПОРОДИЦА…Х Р И С Т О С В А С К Р С Е !!! С Р Е Ћ А Н В А С К Р С!!!

11129534_475903165898380_8687668452016461826_n


СТИГЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ ДУШАМА НАШИМ, ДОЛАЗИ ПРАЗНИК НАД ПРАЗНИЦИМА. ВАСКРС ЈЕ ПРЕД НАМА. ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ, ЗА ПОБЕДУ ДОБРА НАД ЗЛОМ, ЗА ИСПУЊЕЊЕ ВАШИХ ЖЕЉА, ЗА СВЕТЛОСТ У ВАШИМ ДОМОВИМА, ЗА БЛАГОСТАЊЕ ВАШИХ ПОРОДИЦА…Х Р И С Т О С В А С К Р С Е !!! С Р Е Ћ А Н В А С К Р С!!!

На Велики петак, 9. априла 1999 године, почела је Битка на Кошарама. Због односа снага, услова у којима се водила и губитака – више од 60 мртвих наших војника, међу којима и руски добровољац Булах Глебович, и преко 150 рањених, позната и као – Пакао Кошара.

У знак захвалности херојима одбране Србије.

хероји са кошара

Битка на Кошарама се водила од 9. априла до 10. јуна 1999. године између српске војске, онда под називом Војска Југославије са једне стране и троструко надмоћнијих снага НАТО-а, регуларне Војске Албаније и терориста ОВК са друге стране.

Како су положаји непријатеља били на већој надморској висини од положаја ВЈ, а сама караула на изузетно неповољном месту, ова локација је одабрана као један од праваца напада.

Циљ напада НАТО је био да се поразе јединице ВЈ на пограничном прелазу Кошаре и изврши копнена инвазија на Косово и Метохију.

План им је био да заузму Ђаковицу и пресеку линије ВЈ између Ђаковице и Призрена. Њихов коначни циљ је био да заузму читаву Метохију и натерају ВЈ на отворену битку, омогућивши на тај начин НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених јединица ВЈ.

На Велики петак, 9. априла 1999. у 03:00 почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била отворена од стране регуларне Војске Албаније према пограничним положајима ВЈ. Међу њима су се налазили и припадници француске Легије странаца, британског САС-а, италијански и немачки специјалисти за навођење артиљеријске ватре. Албанци су нападали у три правца, први је био према врху Раша Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе.

Током артиљеријског бомбардовања, отприлике 1 500 припадника ОВК је непримећено пришло граници. Тада је на првој линији било само мање од 200 припадника ВЈ. Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача.

„Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена“ – прича потпуковник Љубинко Ђурковић.

Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је, уз помоћ артиљерије, ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19 часова припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички CNN и британски BBC, су одмах пренеле ту вест.
Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле, јер су те позиције биле лакше за одбрану.

Током следећег дана су стигла и појачања за наше војнике у људству и у артиљеријском оруђу. Долазили су и очеви као добровољци да се боре поред своје деце.

„Мој батаљон је имао нешто више од хиљаду бораца у саставу 125 моторизоване бригаде, а били смо појачани и једним бројем припадника 63. падобранске бригаде из Ниша и добровољцима. Имали смо и два одреда добровољаца из иностранства, један је сачињавало око 40 руских козака, а други двадесетак Скандинаваца. Били смо решени да сви изгинемо, али да не дозволимо да и на један педаљ српске земље стане непријатељска чизма“ –прича потпуковник Љубинко Ђурковић.

Према његовим речима, борбе су без прекида трајале све до склапања Кумановског споразума, а непријатељ ни у једном тренутку није успео да направи пробој. Фронтовска битка на линији од око 15 километара, коју су бранили Ђурковићеви војници, била је толико страшна да је сви описују као „пакао Кошара“. За два месеца борби непријатељ је свакодневно покушао пробој, а најјачи напади, поред првог дана, десили су се 12. априла и 6. маја, када је копненом нападу претходило више од 10 часова непрекидног бомбардовања НАТО авијације.

„Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима.“

План НАТО-а, покушај копнене инвазије Косова и Метохије, као резултат је имао потпуни неуспех. Званични губици непријатеља, НАТО, Војске Албаније и терориста ОВК, су око 150 мртвих, иако се сматра да их је било много више, више од три стотине рањених и пет уништених тенкова Војске Албаније.

Молим Те Преблаги Господе помени у Царству Твоме православне војнике на бојишту убијене, јер су пали за слободу земље Српске, и прими их у небесни посед Твој као мученике изранављене, окрвављене својом крвљу, који су пострадали за Свету Цркву Твоју и за Отачаство, како си Ти благословио по доброти својој.
Амин.

Васкршња порука његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра

У данима када православни хришћани широм света славе празник над празницима, васкрсење нашег Господа Исуса Христа, дужни смо, као припадници народа Божијег и народа српског, да сагледамо своја огрешења о закона нашега Творца, да за њих потражимо опроштај, и да у ономе што је Реч Божја и наук нашег заједничког оца, Светог Саве, потражимо снагу како би се вратили на пут својих предака и на стазу која води у будућност. То нису различити правци, то је пут спасења, и само је један пут такав, и он има само један правац!

Молимо се Господу да нам подари снаге и мудрости да пребродимо све несреће и тешкоће. Молимо се да сви заједно, без обзира на верско или етничко порекло, радимо на добробит Србије и сваког појединца у нашој земљи, ради садашњих и будућих генерација. Молимо се у овим данима када славимо Васкрсење Господње да наши политичари имају мудрост и снагу и да буду сложни у налажењу праведних решења за велику и болну трагедију Косова и тражењу пута за будућност нашег народа, да би се отварала нова радна места, а народ живео у миру, сигурности и благостању.

Свима хришћанима православне исповести, свом народу српском, архијерејима, свештенству, монаштву, ђаконству, онима који су на власти и онима над којима се та власт спроводи, упућујем у своје име, и у име своје породице, поздрав љубави и наде:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

У Краљевском двору у Београду,

о Васкрсу године Господње 2015.

Црна четничка униформа

По причи старих четника преживелих после Првог светског рата црна униформа је била изабрана из још неколико разлога. Поред тога што их је добро чувала ноћу, црно је било знак жалости али жалости којим је сваки четник жалио сам себе, јер се није имало времена да неко жали некога тада.

'Разне четничке “униформе”'
'Четничка црна униформа'
Фотографија корисника Српски ратни документи Балкана
Фотографија корисника Српски ратни документи Балкана
Корисник Српски ратни документи Балкана је додао 8 нових фотографија у албум: ЦРНА ЧЕТНИЧКА УНИФОРМА.

Када се говори о модерним четничким јединицама и четницима у 21. веку, некако се увек заборавља реалност, заборавља се практичност, напредак … али се зато не заборавља романтичност, традиција (понекад и погрешно схваћена), а најчешће има и злурадих коментара, објава и “знања”.
Хајде мало за почетак да кажем нешто о историјату војне униформе уопште.
На почетку стварања униформи, оне су у суштини имале већу улогу као средство за спречавање дезертерства, него као опрема за чување живота војника, док су на пример неке војске поклањале посебну пажњу лепоти униформе, чак и на уштрб практичности, као што је била мексичка војска u 19. веку.
Међутим, униформа добија на пажњи током бурског рата (1899. – 1902.) у јужној Африци. Британска војска је била опремљена у дречаве црвене униформе, које су више прилициле паради него борби, док су Бури (потомци холандских досељеника), носили углавном цивилну одећу боје прљавог песка или браон, те их је било много теже открити и погодити. Прве две године Бури су ратовали фронтално, али доласком појачања из Енглеске, задње две године Бури су водили класичну герилску борбу.
Српски отпор и четничка акција која почиње 1903. год. што се тиче униформи је веома разноврсна. Четници су носили, могли бисмо благо рећи, шта год су имали. У почетку се није поклањала пажња униформи јер се овакав вид борбе тек формирао. Неко је носио своје чакшире и јелек, неко српску војну униформу…
Четници су, како се и види на сликама, носили разноразне униформе, одела или, како би сада рекли “народне ношње” међу којима преовладава шиптарска ношња и кечићи. Зашто је то било потребно? Па ради лакшег кретања кроз насеља у којима је шиптарско становништво било већинско.

Једна од најпознатијих четничких битака је и битка у селу Дреново после које је и испевана четничка химна “Спрем те се спрем те четници”, открива нам значај тактике ношења оне ношње коју носи народ краја у коме се врши диверзантска (четничка) акција. Шта нам каже Војвода Василије Трбић у својим мемоарима битке у селу Дреново: “Ја сам са својом четом наступао једним брисаним простором и сељаци су нас добро видели, али, пошто смо сви на себи имали арнаутско одело, мислили су да смо Арнаути и свако је похитао да сакрије своју пушку. Тако смо, без борбе, успели да опколимо цело село.” Можемо слободно рећи да су четници још тада били испред свог времена и на време увидели предност камуфлажне униформе.
Како се временом распламсавала борба и узимала све већег маха, полако се прелазило на ноћне акције и кретање искључиво ноћу. Више битака је доносило и више жртава па се је полако почело пребацивати на црно четничко одело (црну униформу) како би кретање било олакшано ноћу и имало што бољи психолошки ефекат у изненадним нападима на непријатеља. Наравно црнина се поклопила и са бојом жалости у нашем народу, те је и четнички барјак добио исту боју као и униформа.
По причи старих четника преживелих после Првог светског рата црна униформа је била изабрана из још неколико разлога. Поред тога што их је добро чувала ноћу, црно је било знак жалости али жалости којим је сваки четник жалио сам себе, јер се није имало времена да неко жали некога тада. Ко погине сахрањиван је одмах ту у близини ако се имало времена и у већини случајевима под лажним именом да се арнаути, турци или бугари не би светили над њиховим породицама. Жалили су сами себе за живота да остали не би губили време, јер при полагању четничке заклетве одмах је вршено и опело над живим четницима за случај да касније свештеник не буде у могућности што се обично и дешавало.
Тако да везивање четничке црне униформе касније за једну усташку јединицу (Црна легија, била је величине бригаде), је крајње смешно и чак шта више увредљиво за нас четнике и цео Четнички покрет. Поготово ако знамо да је униформа усташа била жућкасто-маслинаста (сем горе поменуте бригаде из Херцеговине).
Традиција црних униформи или црних одела наставила се и код четника у Другом светском рату, највише Пећанчевих, скоро сви су је носили. Код припадника војске Ђенерала Драже Михаиловића, највише се носила у Херцеговини, Крајини али и неким јединицама као што је Горска Краљева гарда Николе Калабића…
Појава маскирне униформе поклапа се са појавом модерног оружја и мобилног начина ратовања, када се појавила потреба да се војник што боље стопи са околином. Развој маскирних униформи је текао у два правца. Један је тежио ”стапању” са позадином, а други у ”разбијању” силуете човека.
Што се тиче стапања са околином, најбољи су америчка ”woodland” и наша ”шаторска” маскирна шара које су коришћењем облика и боја које су подржавале грање, лишће или земљу добиле идеалну шару.
Други правац се заснивао на разбијању силуете човека, постављањем ”пред очи” непријатеља нејасних облика, који би ”кварили” оно што непријатељски војник види. Људски вид је навикнут да распознаје јасне облике, па се приликом гледања у нејасне мрље брзо замара. Силуета човека је веома препознатљива људском оку, тако да мора бити нечим промењена, а нејасни облици су најподеснији за такво нешто. Пример за такво нешто су немачка ”SS Eichenlaubmuster” из Другог светског рата и француска ”гуштер” шара из рата у Индокини.
Свака од ових концепција има предности и недостатке, па се покушало са стварањем компромиса. Један од компромиса је стварање ”слагалица” од мрља нејасних облика, послаганих тако да истовремено имитирају и околину а и да разбијају силуете. Пример за такву шару је Белгијска ”Jigsaw” униформа, наша М89 и њени каснији наследници, која се одлично показала у нашим листопадним широколистним шумама. Други компромис који би помирио ове две крајности јесте стварање шаре која би представљала ”грање и лишће” али од нејасних облика. Совјетска двобојна ”КЛМК” шара из рата у Афганистану која је представљала облике лишћа и ситних животиња али од четвртастих блокова и Немачки ”Flecktarnn” који је у ствари представљао слагалицу, али од ситних флекица које су местимично стварале и веће мрље.
Даљим развојем овакве концепције дошло се и до дигиталних маскирних шара, развијених уз помоћ модерне технологије.
Укратко, значи са развојем технологије ратовања, развијала се и униформа, могу слободно рећи чак и сваки детаљ на униформи. Сада имамо чак и стандард за џеп како треба да изгледа а да не запиње за грану када се хода… Исто тако четници су пратили и развој наоружања као и униформе.
Четници су у ратовима 90-тих као извиђачи носили маскирну шару, зими бело маскирно одело, али најдрагоценије је ипак остало црно маскирно одело. Зашто је то тако? Па зато што “Четничко ратовање је дефинисано као активност искључиво мањих јединица које избегавају фронталну борбу и настоје да у што је могуће повољнијим условима непријатељу нанесу што је могуће веће губитке.” ( “Упут за четничко ратовање” 1929. год.) С тога, четници су остали герила и у модерном ратовању која је најбоље деловала у позадини непријатеља и ноћу. А најпогоднија униформа за то је била и остала црна маскир

ЗАХВАЉУЈЕМО СЕ БРАТУ ДАНКУ ИЗ РЕКОВЦА НА ОБЈАВЉЕНОМ ПРИЛОГУ.

 

 

 

 

Изборна скупштина региона Београд

DSCF2277DSCF2250DSCF2260

DSCF2234DSCF2235

Јуче.5.04.2015.године у Београду у сали Етнографског Музеја одржана је изборна Скупштина Равногорског покрета за Регион Београд.Делегати Општинских одбора Београдских општина изабрали су господина Маријана Манића за новог председника региона БЕОГРАД.Четворогдишњи мандат стоји пред овим агилним равногорцем да поврати стари сијај равногорства у Београду.Скупштини су присуствовали и многобројни гости а пре свих,Председник равногорског покрета Предраг Богићевић,председник Централне области Душан Марковић,секретар покрета Славољуб Ђурђевић,командант гарде ресавско-поморавског региона и заменик команданта гарде централне области Иван Николић.Као гости били су и браћа из удружења Краљевина Србија делегацију су чинили Председник господин Марио Мајсторовић,Милош Марковић и Андрија Шошоћ.Скупштина се састојала од два дела,први радни је завршен избором ,Председника региона,Команданта гарде и Председника одбора за безбедност.Други свечани део почео је говором г.Маријана Манића,потом је говорио и председник централне области Душан Марковић и на крају све је поздравио и дао смернице за рад Председник Равногорског покрета Предраг Богићевић.Браћи у Београду желимо сретан и успешан рад на ширењу равногорске идеје!

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ НА СУЂЕЊУ ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ ЂЕНЕРАЛУ МИХАИЛОВИЋУ

 

DSCF1398DSCF1394DSCF1404

Данас,у 12 часова у Палати правде у Београду одржано је рочиште на суђењу за рехабилитацију Армијском Ђенералу Драгољубу Дражи Михајловићу.Равногорски покрет је као један од предлагача преко свог законског заступника и представника Секретара покрета Славољуба Ђурђевића,председника Централне области Душана Марковића,председника Београдског региона Маријана Манића и Команданта гарде Ивана Николића био заступљен.Седели су до свог Краља Александра .На самом рочишту преслушани су тонски снимци са суђења Ђенералу.Заступник ЈВУО и адвокат Равногорског покрета су се оштро успротивили томе.Суђење је одложено за 28.04.2015. када ће бити саслушан једини преостали живи сведок,један од тамничара покојног Ђенерала.Завршна реч се очекује 12.Маја а пресуда 14.Маја.Симболично у периоду када је Ђенерал и почео устанак на Равној гори.Суђењу је присуствовало више представника предлагача,академик Коста Чавошки и Војислав Шешељ који овај пут није изазвао ниједан инцидент.Испред суднице су подршку рехабилитацији пружила браћа из Београдског региона,Ваљева и Јагодине у својим радним оделима са обележијима и заставама покрета.579573_ravnogorcijagodinag.j.-2_f

Сутра у 12 сати у Палати правде је рочиште за рехбилитацију Ђенерала Драгољуба Михаиловића

Сутра у 12 сати у Палати правде је рочиште за рехбилитацију Ђенерала Драгољуба Михаиловића.Равногорски покрет као један од предлагача рехабилитације сутра има свог правног заступмника а представљаће га  и Секретар покрета Славољуб Ђурђевић и председник централне области Душан Марковић те повереник за регион Београд Маријан Манић.Сву браћу позивамо да се придруже нашем униформисаном строју којим командује командант гарде Николић Иван. Сва браћа се обраћају њима као јединим званичним представницима покрета.

 

Са вером у Бога за Краља и Отаџбину1

ЈЕДИНСТВЕН РАВНОГРОСКИ ПОКРЕТ У СВИМ СРБСКИМ ЗЕМЉАМА

DSCF1980DSCF1963DSCF2019

 

Свесни тешког времена у коме се налази нација,Равногoрски покрет је решио да збије редове и оперативно и идејно обједини све снаге равногораца у свим Србским земљама.13.марта у Дражевини Равногорски покрет је верификовао  повереништво Области Равногорског покрета Црна Гора. Повереници за Област Ц.Гора су: Роберт Пајзер, Предраг Лончар и Милета Јелић.Повереницима је дата обавеза да, поред постојећих, формирају О.Одборе у Црној Гори по Статуту и правилницима Равногорског покрета, закажу Скупштину Области на којој ће се изабрати руководство Р.П.- Област Црна Гора.

 29.марта потписан је уговор о сарадњи и заједничком деловању између Равногорског покрета и Равногорског покрета Отаџбине Српске. Равногорски покрет Отаџбине Србске због специфичности у политици Републике Србске,задржаће део посебности.Домаћин овог Историског скупа је била Централна Област РП са седиштем у Јагодини.Домаћини су се потрудили да угосте високе званичнике Равногораца.У братској атмосфери делегације које су чинили и испред РПОС председник Душан Сладојевић,Дарко Богавац,Јово Вукелић и Зоран Драгојевић и испред РП,председник Предраг Богићевић,потпредседник Небојша Чарапић уједно и председник источне области,председник централне области Душан Марковић,члан Надзорног одбора Деспотовић Синиша – подпредседник Централне области,Председник одбора за безбедност Ненад Богићевић и Иван Николић заменик команданта гарде Централне области и командант гарде Ресавско Поморавског региона.

 Утврђен је јединствени наступ на свим местима где се равногорци појављују и где делују.Утврђени су и технички детаљи у циљу јединственог обележавања значајних датума.Прихаћена је иницијатива Равногорског покрета Отаџбине Србске да се исте дисциплинске мере примењују и уважавају као једне на територији свих покрета.Потписивањем споразума Председници Предраг Богићевић и Душан Сладојевић су ставили тачку на све нејасноће у сарадњи и потврдили континуитет  Башког конгреса од 2005. године.Овим споразумом су постављени темељи будућег,врло брзог,обједињења и уједињења у једну организацију са једним руководством у којој ће бити уважене посебности покрета.Споразум је ступио на снагу одмах по потписивању.

Са вером у Бога,за Краља и Отаџбину.