Народно памћење комунистичког терора у сликарству.

11200632_815033461878823_7596629840770764512_n

На данашњи дан је рођен Алекса Шантић

На данашњи дан у Мостару је 1868. г. рођен велики српски писац Алекса Шантић. Вероватно да нема гимназијалца који о поезији није учио кроз песму „Вече на шкољу“ или нашег грађанина који незна бар једну строфу из његове песме „Остајте овдје“, као што нема ни боема који у кафани бар једном није запевао уз Шантићеву „Емину“. Алекса је с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем предводио чувени мостарски књижевни круг који се окупљао око листа „Зора“ и око српског певачког друштва „Гусле“, а из којих су произашла бројна врхунска српска књижевна дела. Шантић се развијао под снажним утицјем Бранка Радичевића, Змаја и Војислава Илића да би изградио сопствени, Шантићевски поетски стил препознатљив по елегичним мотивима и родољубивим темама. Песме су му надалеко познате по љубави и емоцијама, препуне чежње и не ретко туге кроз које провејавају севдах, бехари, хамами…Шантић је и велики песник-борац против тираније и потлачености, за слободу, правду и истину. Био је високи интелектуалац, омиљен у сваком друштву са знањем четири језика. Исписао је и чувене драме-„Хасанагиница“, „У магли“, „Анђелија“. Шантић је био велики српски националиста због чега је и често хапшен и затваран од стране аустроугарске власти. Омиљени писац, посебно младих и заљубљених умро је 2.фебруара1922. године.

Шта је патриотизам?

Деценијски пад наталитета наше нације и чињеница да нам сваке године трајно одлази у расејање све већи број најспособнијих младих људи, највећи је и нај акутнији србски проблем. Укорењен је још у време владавине Слободана Милошевића, наставио се владавином различитих варијанти ДОСа, а последњих година доживљава кулминацију, показујући нажалост да смо нација на путу Хазара. Данашњи текст је моје подсећање да је у сличној, ако не и тежој ситуацији био и братски руски народ, који је деценијама проживљавао мукотрпне године под комунизмом и каснију владавину Бориса Јељцина карактерисану безакоњем, криминалом и са стандардом већине Руса испод или на граници егзистенцијалног минимума. У то време се број Руса смањивао сваке године и до милионске вредности. Но пре 15 година Русе је коначно огрејало Сунце, на чело државе је дошао Владимир Путин, способан политичар и државник који је успео са својим тимом да коренитим променама државног система и начина управљања значајно побољша стандард становника Русије. Систематским мерама и поступцима успео је у 15. годишњем периоду своје владавине да метеорски повећа бруто друштвени производ Русије за чак 600 %, да већ од 2010. године заустави поменути катастрофални пад наталитета и да у последњих пет година Русија ужива у повећању свог националног прираштаја. Дилеме нема, рационално управљање државом довело је до повећања економске моћи и животног стандарда Руса, а што је био и главни подстицај да се Руси опет одлучују на проширење својих породица. Насупрот Русији, Србија је у последњих 15 година била држава углавном козметичких промена. Власти су се могле, и јесу смењивале, али су методи управљања били слични као јаје јајету, а са све тежим последицама по националну привреду и економију, тиме и по стандард грађана Србије. И све док буде тако Србија ће сваке године бити умањенија бројчано за један Бечеј или Обреновац, више ће Срба и даље умирати него што се рађа, јер економска моћ нације и стандард грађана су најбољи показатељи успешности управљања државом али и параметри који одлучујуће утичу на степен наталитета, будућност опстанка и прогреса нације.

Петиција за проналажење посмртних остатака Ђенерала Драгољуба Михаиловића и проналажење посмртних остатака свих жртава комунистичког режима након 12.септембра 1944

Петиција за проналажење посмртних остатака Ђенерала Драгољуба Михаиловића и проналажење посмртних остатака свих жртава комунистичког режима након 12.септембра 1944 на територији Републике Србије,обележавање гроба Драгољуба Михаиловића и свих гробница,у сваком граду,којих по досадашњим званичним истраживањима Комисије има 215.Потписници петиције захтевају да се по хитном поступку обелодане документа Озне и Удбе о свим стратиштима и масовним стрељанима након 12.септембра 1944.

 

На данашњи дан рођен је легендарни Мајор Драгутин Гавриловић

Сигурно најпознатији мајор којег су Срби имали, легендарни херој и командант одбране Београда 1915. године, Драгутин Гавриловић, рођен је на данашњи дан 1882.године у Чачку. Овај незаборавни србски јунак био је високо образовани официр са завршеном Војном академијом (1901), и дугогодишњи командант 10. пешадијског пука Моравске дивизије у Чачку. Гавриловић је учесник скоро свих битака Србске војске у Првом светском рату, носилац Карађорђеве звезде, Француског ратног крста као и многих других одликовања. Вечно ће остати упамћен по свом говору војницима – браниоцима Београда, који су, иако знатно малобројнији и слабије опремљени, јуначки одолевали нападима Аустроугара и Немаца. Када је у ноћи 6-7. октобра 1915.године постало извесно да се ускоро неће више моћи спречити продор агресора са Дунавске стране, храбри командант је сакупио све расположиве србске јединице и испред кафане „Јасеница“ на Дорћолу одржао историјски говор-војничку заповест: „Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетама. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате дакле да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!” Овај говор требао би да прочита и упамти сваки Србин јер је јединствен пример херојства и невероватне војничке оданости свом народу и држави. И сви до једног, на челу са мајором Гавриловићем, уз громогласни поклич кренули су у жесток контранапад. Борбе су биле жестоке, агресор је био принуђен да одустане од напада и да се врати на утврђене положаје и брани уз подршку снажне артиљерије. Да није пала ноћ, Аустроугари би сигурно доживели тежак пораз, ноћ их је спасла и омогућила да им стигне ново појачање са бројним Немцима. У току борби Гавриловић је тешко рањен, војници су га својим телима штитили и спасили. Изгинуо је велики број наших бораца, па је даља борба са ојачаним непријатељем била илузорна. Преживели хероји одбране Београда са рањеним Гавриловићем успели су да се прикључе главници србских снага и заједно са њима крену преко Албаније ка Крфу. Због велике храбрости коју је испољио при пробоју Солунског фронта војвода Бојовић је предложио високо унапређење за мајора, али је војвода Степа Степановић сматрао да је то преурањено јер је Гавриловић био још млад за високо унапређење. После рата Гавриловић је био предавач на Војној академији у Београду. 27 марта 1941. године генерал Симовић је понудио, тада пуковнику Гавриловићу, чин генерала и позицију министра одбране али је Гавриловић то одбио рекавши да га то не интересује јер је он само војник. После априлских догађања заробљен је у Сарајеву и послат у концентрациони логор поред Нирнберга. Измученом логорашу Гавриловићу, крајем рата, било је понуђено да као најстарији први буде пуштен из логора. И то је одбио и последњи напустио логор кад је рат завршен. Легендарни јунак одбране Београда, херој свих борби током Првог светског рата, измучени и пребијани логораш, у првим данима 1945. године претучен је у Београду од батинаша нове власти. Ту тортуру није могао преживети, умро је 19.јула 1945.године у Београду, који је толико волео и за који је увек био спреман да жртвује свој живот.

Текст господина Вељка Лалића-лист „НЕДЕЉНИК“

ПОУЧНО;УПОЗОРАВАЈУЋЕ;ОТРЕЖЊУЈУЋЕ:
Прочитај те!
To što njegova stranka, koju je prethodno obnovio Borislav Pekić, a osnovao Milan Grol, danas osuđuje rehabilitaciju Draže Mihailovića, nema veze s demokratijom, već s komunistima koji su još jednom zalutali u Krunsku, ovog puta ulicu. Mada nema veze ni sa tim, pošto je najglasniji protivnik rehabilitacije, šef poslaničkog kluba DS Borislav Stefanović, do 1996. član Srpskog pokreta obnove. Kažu ljudi iz SPO da je bio pravi četnik, da nijednu Ravnu goru nije propustio, gde ja, na primer, nikad nisam odlazio. Ali šta je tu čudno kad je i Vesna Pešić prvi put u parlament ušla na listi SPO 1993, posle čega je tražila da se skine Dražina slika, a onda ipak tri godine sedela ispod nje zajedno sa Žarkom Koraćem.
Sve je to demokratija. Promenio se Vučić, pa što ne bi ravnogorac Stefanović. Samo, meni je draži stari Borko. I novi Vučić, za razliku od Momčila Krajišnika koji pati za starim. Ono što me zbunjuje jeste zaljubljenost samoproklamovane građanske Srbije u Titov totalitarni režim. Ili on to, za njih, možda nije bio.
No, demokratija je da svako misli i govori šta hoće. To je bila i jeste ideja demokratskog društva koje je ustalo protiv dva totalitarizma koja su u svetu, ali i u Srbiji, hodala zajedno do napada Hitlera na Sovjetski Savez. Istorijska je činjenica da su samo demokratska društva, Britanija i Francuska objavile rat Hitleru, a da je Staljin u njega ušao kada je napadnut. Istorijska je i logika da bi Hitler, da je bio manje lud ili više strpljiv, sa svojim bratom diktatorom Staljinom lako napravio trajni savez posle kojeg bi se istorija civilizacije zauvek promenila. Sovjeti su dobili rat, ali ga nikad nisu objavili Hitleru. Čak ni kao avanturistički Srbi koji su 27. marta krenuli na najveću imperiju, ili Draža Mihailović koji je te godine sa nešto malo svojih vojnika odbio da se preda nacistima.

Tako ja doživljavam antifašizam, antitotalitarizam, i zato se radujem svakom drugačijem mišljenju, pa makar se i potpuno ne slagao s njim. Ja nisam besan kad vidim Dušana Petričića kako u najvažnijim nacionalnim novinama nacrta Dražu i Hitlera kao pajtaše, ili Lazanskog kad u istim novinama, i u istom broju gde svi istoričari pozdravljaju rehabilitaciju, kaže kako ovu temu treba ostaviti istoričarima, a onda on kao vojni analitičar tumači nekoliko istorijskih falsifikata.
Jedino što ne mogu da shvatim jeste da li ljudi zaista veruju u te partizanske pamflete. Da li stvarno veruju da je Tito bio Blek Stena koji je sam pobedio Nemce kao u Bulajićevim filmovima, ili da je bio važnija stvar od mame i tate kako je pisalo u našim bukvarima.
Kupio sam prošle nedelje komplet starih NIN-ova iz 1974. Pa vi ne možete da shvatite šta je to! Do maja i ima nekih tekstova, a onda sve samo specijali o Titu. Da napomenem, 1974. kada su već bili snimljeni i „Kum 1″ i „Kum 2″.
Citiram. Broj 1220, od 26. maja, urednici na trećoj strani kažu:
„Ovog puta specijalni prilog posvetili smo Danu mladosti, Desetom kongresu i rođendanu predsednika Tita. U ovakvim trenucima novinarske nedoumice su uvek velike: šta reći – da li se vraćati u prošlost, koju je istorija crvenim slovima obeležila, sadašnjost ili budućnost? Ipak smo se odlučili za ‘realnu dimenziju’…“
Pa onda na strani 14, posle jugoslovenskog osvajanja meseca i ostalih ludosti sledi „realna dimenzija“ pod naslovom „Tito vrati se“.
Gligorić se priseća Drvara: „Vrlo se dobro sećam tih trenutaka. U pećini je bilo hladno. Tito je bio ogrnut šinjelom. Meci su fijukali okolo. Jedna minobacačka granata je pala tako blizu ulaza u pećinu, da smo čuli puf kada je uletela u zemlju. Strahovali smo jer Tito nije bio u zaklonu. Neko je to javio Kardelju koji je odmah pošao napred i rekao ‘Tito, vrati se': Tito ne reaguje. Kardelj malo povisi glas: ‘Tito, vrati se’. To je već zvučalo kao zahtev, kao ‘naređenje’. Tito opet kao da nije čuo…“
I sve bi to bilo u redu da rođena sestra moje bake nije bila u pećini tada s njim! Mila Krstajić bila je njegova lična sekretarica, a njen muž, dakle moj deda ujak, bio je čuveni Titov telohranitelj, i jedini koga je imao, Nikica Prlja, koji ga je izneo na rukama. Tako da ja porodično, iako me svrstavaju na drugu stranu, znam sve detalje iz pećine.
I zato, pre nego što odemo dalje, da vam predstavim svoju porodičnu anamnezu, pošto je to postalo neophodno poslednjih dana.
Moju porodicu satrli su partizani. I one demokratski nastojene, i one istaknute komuniste. Samo u različitom periodu.
„Pre nekoliko dana, Raif Dizdarević na televiziji N1 kaže kako u Drugom svetskom ratu samo Bošnjaci nisu imali organizovan kolaboracionistički pokret (?!) pošto su Hrvati većinom bili uz ustaše, a svi Srbi ljotićevci, nedićevci i četnici Draže Mihailovića. Ukoliko je Draža Mihailović bio saradnik okupatora, žao mi je, Raif je u tom delu u pravu“
Moj deda Gojko imao je trojicu braće i sestru Anđu. Najstariji brat poginuo je u Prvom svetskom ratu. Kada je počeo Drugi, deda, žandarm iz Nikšića, prekomandovan je na Kosovo. Njegov najmlađi brat Radosav – Rako Lalić bio je kapetan avijacije u kraljevoj vojsci. Ideološki komunista, tako kaže porodična priča, verovatno malo i romansirana. Kada je kralj napustio zemlju, Rako se razočarao u monarhiju i vratio u rodno selo Trepča iznad Nikšića. Tu je dočekao partizane i prvog dana im se priključio. Imali su sastanak u nekoj kući, njega postavili za komandanta, a onda se dogovarali kako da pobiju sve viđenije ljude u selu. Da poseju strah kako bi im se svi priključili. Rako je skočio, posvađao se sa svima i otišao na spavanje. Mislio je da je to obična svađa, ali za nekoliko sati njegov kum partizan pojavio se na vratima i rekao mu da odmah beži, pošto će njega prvog da ubiju. Uzeo je uniformu i oružje i uputio se u šumu.. Partizani su došli za dva sata, zapalili kuću i ubili najstarijeg brata Nikolu. Šta je bilo sa ženama, naši stari nam nisu pričali. Nismo mogli ni da ih pitamo. Znam još da su Trepču još tri puta zapalili, i to će vam danas potvrditi svaki meštanin.
Tako je Rako otišao na sever i postao jedan od viđenijih četnika. Danas ima spomenik na Čakoru i na naslovnoj je strani albuma crnogorskih četnika. Kuma je sledeći put video 1945. ispred crkve na Čakoru. Tražio je da mu puste ljude, da će se on predati. Dobio je časnu partizansku reč. Izašli su. I sve su ih pokosili.
Moj otac je rođen nekoliko meseci kasnije u Horgošu, gde je deda mislio da je prešao srpsku granicu i za 300 dolara koje mu je poslala sestra Anđa, pobegla posle ubistva Nikole u Los Anđeles, kupio kuću. Na njegovu žalost, granica se pomerila bukvalno preko našeg Kamaraša, pa je deda ostao u Srbiji, a od sigurnog ubistva spaslo ga je što su Mašini, to je moja baka, svi bili istaknuti komunisti.
S Lalićima je, dakle, rezultat bio: dvoje ubijeno, dvoje proterano. A s Krstajićima, Prljama, sukob je tek sledio. Sva njena braća završila su na Golom otoku, dok je Mila, Titova sekretarica, otišla u porodičnu kuću u Herceg Novom, nakon što su joj odmah posle rata komunisti ubili Nikicu Prlju, čoveka koji se mogao naći u knjigama za četvrti razred osnovne škole.
Nekoliko puta sam bio u toj kući, ali sam Milu poslednji put video kad je Milan Lalić iz Večernjih novosti beležio njenu ispovest u kojoj mu je rekla kako je samo jednom pitala za Nikicu. Krcun joj je rekao: „Mila, imaš decu.“ I tako se ponašala. Ona ih je valjda najbolje i poznavala.
Sve u svemu, mi smo se kao klinci svake godine za Svetog Jovana okupljali u porodičnoj kući u Horgošu, gde se kad ode pop i mi deca, kao, polegamo, pričalo o politici. Stric Miljan, kojeg sam najviše voleo, bio je pravi četnik, domaćin. I rusofil. Ali tu su bili moj ujak Radovan Šturanović, pisac ustava iz 1974, strina Olivera Lalić, legendarni dvadesetogodišnji gensek Skupštine Jugoslavije. Dakle, sve sami komunisti. Porodične rasprave bile su kao u filmu „Tri karte za Holivud“, s tim što sam ja kao najmlađi Lalić imao sreću da spavam s bakom Mašom u krevetu i slušam priču o Baji Patku, zbog čega sam uvek bio na američkoj strani. Baka, rođena u Americi, imala je neku knjižicu o Diznilendu, pa sam ja kao mali znao da samo o njoj ne smem da pričam. Bila je sakrivena ispod kreveta, dok je dedin pištolj bio Miljanu iznad glave. Zbog toga sam, verujem, i relativno uspešan u novinarstvu. Umem da čuvam tajnu najmanje trideset godina.

Tako sam ja odrastao u mešovitoj četničko-komunističkoj porodici prepunoj tajni, u kojoj su i jedni i drugi stradali od Tita. Moj otac je, štaviše, poput Raka po kojem je dobio ime, bio pravi komunista, dobrovoljac za rat na Kubi, ali je onda prvi uhapšen kada je eksplodirala bomba u zagrebačkom Vijesniku. Paket je došao iz dijaspore, gde su svi naši bili, a prošao je kroz Večernje novosti, gde je on radio, tako da je Ozna, aktivirajući narodne neprijatelje prvo došla po njega. Ćale je prošao poligraf, ali nije i test partije koju je tada zauvek napustio.
Ja sam verovao da će mene da mimoiđe ta sudbina, ali sam onda krajem devedesetih objavio feljton o Draži, i to zato što sam među retkima tamo znao engleski, pa još imao karticu s kojom sam za 24 dolara u Pentagonu kupio dokumenta „Operation branch“. To je arhiv u kojem je Draža dobio Legiju zaslužnih, a za dokumente u boji tada su mi tražili oko 300 dolara. Firma nije želela ni da čuje. Sve u svemu, od miljenika Jovana Kesara, koji je bio strah i trepet Večernjih novosti, u tom danu sam postao njegov najveći neprijatelj. Mnogo godina kasnije saznaću da on nije dozvoljavao da budem primljen u stalni radni odnos, kao ni da postanem urednik godinama kasnije. Problemi su se samo uvećavali kako sam počeo da se bavim istorijskim feljtonima, a posebno kada sam u Arhivu UDBE pronašao dosijee Dragog Jovanovića, Nikole Gubereva, Božidara Bećirevića… Stvari su se same preda mnom otvarale, na primer, da nije postojala reč četnici, već samo „dražinovci“, da su Nemci u Srbiji samo proganjali četnike, pošto partizana ovde i nije bilo, da su na Banjici dve trećine zatvorenika bili „dražinovci“, da niko od Srba nije smeo da prihvati odeljenje za borbu protiv pripadnika DM, osim Rusa Gubereva, pošto su svi mislili da će da pobedi Draža, da je Nedić zato na svaki način pokušavao da stupi u kontakt s njim, da je Demokratska stranka Milana Grola bila ideološki bekap četničkom pokretu, kao i da je celo suđenje Draži Mihailoviću potpuno falsifikovano.
Pomenuti Kesar je devedesetih godina objavio čuvenu knjigu stenograma sa suđenja, a onda sam ja u arhivama UDBE video kako je sve falsifikovano, odnosno kako ide jedan pasus u Kesarovoj knjizi, pa četiri kojih nema, a koji se nalaze u arhivu Dragog Jovanovića. Pokazao sam to Kesaru, on je gledao, bled, šokiran… Ali za tri godine ponovo je objavio svoju laž!
„To što Đinđićeva stranka, koju je prethodno obnovio Borislav Pekić, a osnovao Milan Grol, danas osuđuje rehabilitaciju Draže Mihailovića, nema veze s demokratijom, već s komunistima koji su još jednom zalutali u Krunsku, ovog puta ulicu. Mada nema veze ni sa tim, pošto je najglasniji protivnik rehabilitacije, šef poslaničkog kluba DS Borislav Stefanović, do 1996. član Srpskog pokreta obnove. Kažu ljudi iz SPO da je bio pravi četnik, da nijednu Ravnu goru nije propustio“
To je taj mozak koji nisam mogao da shvatim, kao što nisam mogao da shvatim kada su me pre nekoliko meseci zvali iz UNS-a da mi se izvinjavaju što nisam dobio nekakvu godišnju nagradu, jer nova predsednica Komisije nije dozvolila zbog mog – navodno – četništva. Logika Jovana Kesara. Naravno, nisam se uopšte uzbudio jer nisam znao ni da me je neko kandidovao, a godišnju nagradu UNS-a dobio sam 1998. s dvadeset i kusur godina kada mi je ona nešto značila, upravo za ove feljtone, ali je to etiketiranje koje mene stiže i 2015. godine.
Tako je bilo i posle gostovanja u emisiji „Da možda ne“ gde sam ja posle filma o Vraniću rekao: zašto ne pričamo o najvećem četničkom zločinu u Foči? Na Peščaniku je izašlo kako sam slegao ramenima s profesorom Bojanom Dimitrijevićem na pomen Foče. Kako to neko može da napiše?
Ja zaista ne mislim da je Draža bio Majka Tereza, ali ne mislim ni da reportažom sa mesta zločina posle 75 godina može da se dokazuje zločinački gen četnika. Znam i da je Draža zbog Vranića streljao Kostu Pećanca, kao i da je naredio ubistvo komandanata osumnjičenih za Foču, ali mi do danas nije jasno zašto komunisti odbijaju da pričaju o svojim zločinima. Pa, danas Amerikanci priznaju silovanja po Nemačkoj, kao i ubistva civila, uništavanje čitavih gradova. Samo Himler, Ajhman, pričaju da nisu odgovorni. U psihologiji to se radi kad si mnogo kriv.
I zato meni u tom totalnom ratu prebrojavanje mrtvih ide na živce. Jer, po ovoj logici, dovoljno je pomenuti Pasja groblja, kada su partizani na Badnji dan 1942. nad telima 240 unakaženih građana razapeli psa na krst i napisali „pasje groblje“, a pošto je to tri i po puta više nego u Vraniću, da li to znači da su partizani tri i po puta veći zločinci od četnika? Ili da odemo još dalje, šta smo mi, generacija koja je dozvolila Srebrenicu, ukoliko su četnici zločinci zbog Vranića?
Kako nazivamo ove ljude u Hagu koji nisu digli jednu optužnicu za Srebrenicu kad je Draža usred Drugog svetskog rata naredio streljanje odgovornih za Foču? Kakva nam je država koja ne sudi ni „škorpionima“ koji su pred TV kamerama streljali decu? Ili, ako već pominjemo hašku komandnu odgovornost, po kojoj je Draži sudio i komunistički Vojni sud, onda je jedini odgovorniji od njega bio njegov predsednik vlade i njemu nadređeni Slobodan Jovanović. Čovek na novčanici od 5.000 dinara? Čovek osuđen na istom procesu na kojem je i Draža?
No, o tome se danas više ne može pričati. Draža je mogao da bude rehabilitovan kao u celom svetu, 1991. ili najkasnije 1996, kada je Đinđić skinuo tu zvezdu a američki veterani doneli Legiju zaslužnih u Beograd. Sve posle toga bilo je samo ponovno ubistvo Draže Mihailovića i njegovog pokreta.
U ratovima u Bosni i Hrvatskoj, Srbe su zvali „četnici“, iako su nas predvodili komunisti sa Slobodanom Miloševićem na čelu, i njegovom suprugom, rođenom u šumi 1943. od majke Vere Miletić. Ratove u Bosni vodili su Karadžić i Mladić koji su se pre toga utkrivali u tome ko više voli Tita. Šešelja je služba napravila da uništi svaku ideju monarhije ili demokratije kako su je promovisali i reosnivači DS predvođeni Borislavom Pekićem.
Danas istoričari nemaju nikakvu dilemu da je četnički pokret bio antifašistički, osim Dubravke Stojanović. Prošle nedelje smo pozvali Ljubodraga Dimića da pokrije tu drugu stranu (otprilike kao ja sada), ali nam je on u temi o rehabilitaciji rekao da to treba da ostane na mlađim istoričarima, pošto se tek otkrivaju svi dokumenti.
A svi mlađi, od Peđe Markovića, Slobodana Markovića, koji je valjda simbol građanske Srbije, Dušana Batakovića, Momčila Pavlovića, Koste Nikolića, Čedomira Antića, Bojana Dimitrijevića, ne znam da li ste primetili da je većina u DS, ili je bila, danas kažu da je Srbija imala dva pokreta otpora. To u prošlom broju Nedeljnika potvrđuje i Vladimir Gajger, sa Hrvatskog instituta za povijest, baš kao što je pre nekoliko godina usred emisije „Nedjeljom u dva“ na HRT-u to Aleksandru Stankoviću rekao najpoznatiji hrvatski istoričar Dušan Bilandžić. Citiram: „Draža se ne može određivati na liniji fašist-nefašist, njega određuje njegova politička koncepcija, a on je srpski hegemonista i imperijalist.“
Sve to nije važno za ljude koji imaju neki svoj stav. Koji neće o tome da pričaju, da polemišu. Mi ćemo za dve nedelje u R Magazinu da objavimo nove dokumente ruskih istoričara i njihov pogled na četnike, a videćemo da li će da vas iznenadi. Evo, da vam otkrijem samo jednu stvar koju je Nikita Bondarev pronašao u ruskim arhivima – da je Staljin 1944. još razmišljao da li da podrži Tita ili Dražu.
Šta ćemo s tim? Ništa, naravno. Kao što ništa nećemo s odlikovanjem De Gola, činjenicom da su prvi grad u Srbiji – Kruševac – oslobodili crvenoarmejci i četnici zajedno, da je Hari Truman, na zahtev Dvajta Ajzenhauera, 1946. najvišim odlikovanjem SAD odlikovao Dražu Mihailovića. I to s obrazloženjem koje sam ja za 24 dolara pronašao u Pentagonu, po kojem je „Operacija Halijard“ najveće spasavanje savezničkih pilota u Evropi u Drugom svetskom ratu.
Nađite jednog fašistu ili kolaboracionistu kojeg su odlikovali De Gol i Truman, ili jedan grad na svetu koji je Crvena armija oslobodila s fašistima, i povlačim ceo tekst. Potpisujem Apostolov.
„Sve ovo najbolje pokazuje u kakvom stanju se nalazi Srbija. Država ne da istinu ukoliko nije ucenjena. U društvu vlada totalna konfuzija, podela na dve strane. Lažna istorija izvučena iz konteksta koja je samo u ulozi dokazivanja svoje teze. Nacionalisti su uglavnom protiv nacionalnih vrednosti i monarhije, građanski pol danas su zauzeli ljotićevci – oduševljeni izdajnici svoje zemlje i jedini pacifisti na svetu koji agresivnim metodama nameću svoj stav“
I za kraj, moram da napomenem dve geostrateške stvari.
Prvo, ukoliko su četnici bili saradnici okupatora, onda u Srbiji nije bilo antifašista, pošto su partizani do 1944. bili na teritoriji NDH. Tako ispada da su Hrvati, muslimani i prekodrinski Srbi bili antifašisti, a jedina okupirana zemlja, i jedina u kojoj je važilo sto za jednog, bila zemlja u kojoj su svi bili fašisti.
Druga je teza o četničkim zločinima, koja je imala ideju da izjednači četnike i ustaše, i na kojoj je napravljena Titova Jugoslavija. Finale je u „Bespućima“ Franje Tuđmana u kojima on iznosi tezu kako su ustaše htele „samo“ trećinu da pobiju, drugu trećinu da proteraju i pokatoliče, što je logički nonsens, i istorijski falsifikat, a „četnici su hteli da pokolju sve“.
Tako pre neki dan Raif Dizdarević na televiziji N1 kaže kako u Drugom svetskom ratu samo Bošnjaci nisu imali organizovan kolaboracionistički pokret (?!) pošto su Hrvati većinom bili uz ustaše, a svi Srbi ljotićevci, nedićevci i četnici Draže Mihailovića. Ukoliko je Draža Mihailović bio saradnik okupatora, žao mi je, Raif je u tom delu u pravu.
I zato je važno da se stavi istorijska tačka na taj proces. Naša država zna sve o Draži. Ja sam svedok. Kada sam preuzeo Press, na jednom od prvih sastanaka pojavio se Slobodan Homen s pitanjem šta tražim da prekinemo napad na neku od sudija Vrhovnog suda. Nisam ni znao o čemu se radi, ali sam rekao: „Daj Dražu.“ I za dva dana, na stolu me je čekalo svedočenje Bože Kundaka koji ga je ubio hicem u potiljak na Adi Ciganliji. Novočetnici su potrčali da kopaju po Adi, kao da je moguće naći kosti posle 70 godina na jednom toliko puta plavljenom ostrvu.
Ali to najbolje pokazuje u kakvom stanju se nalazi Srbija. Država ne da istinu ukoliko nije ucenjena. U društvu vlada totalna konfuzija, podela na dve strane. Lažna istorija izvučena iz konteksta, koja je samo u ulozi dokazivanja svoje teze. Nacionalisti su uglavnom protiv nacionalnih vrednosti i monarhije, građanski pol danas su zauzeli ljotićevci – oduševljeni izdajnici svoje zemlje i jedini pacifisti na svetu koji agresivnim metodama nameću svoj stav. Kao dete nastradalih četnika, odraslo u komunističkoj kući, u kojoj su komunisti kasnije još više stradali od svojih, ne znam šta da mislim. Nemam odavno ni stranku za koju da glasam, ni opciju kojoj da pripadam.
Osećam se kao Borislav Pekić 1944. u oslobođenom Beogradu:
„S ulice se čuje bat nogu i pesma.
Četiri godine čekala se pesma,
četiri godine bat nogu.
Ni ova pesma ni ove noge…“

ДРАГИЋ ЈОКСИМОВИЋ ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА ДРАГОЉУБА МИХАИЛОВИЋА

Драгић Јоксимовић је рођем 18. јул 1893. у варошици Бачини у Темнићком срезу у Моравском округу, у скромној али угледној породици трговца Милића Јоксимовића. Био српски политичар и адвокат. Широј јавности највише познат као бранилац генаралаДрагољуба Михаиловића, због чега је морао платити главом, иако је за браниоца постављен од стране суда и Адвокатске коморе.
Ова тако убедљива одбрана генерала Михаиловића толико је разбеснела комунисте да се и сам Јосип Броз тим поводом обратио, 14. јула 1946. године на Цетињу, тачно уочи Јоксимовићеве завршне одбране и Михаиловићеве пресуде, која је пала сутрадан, 15. јула 1946. „Тај адвокат (Јоксимовић) брани Михаиловића на начин који је противан интересима наших народа, просто – као сваки народни непријатељ. Али ово није само идеологија Јоксимовића, већ и других сличних њему који се крију иза демократске маске“. Главни повод овог необичног мешања у ствари правде био је тај што је смели Јоксимовић тражио од суда: да свом штићенику постави неколико питања на која бранилац има права по свим законима света. Место да питања дозволи, председник суда је безобзирно одбрусио: „Тужилац је окривљеном Михаиловићу довољно питања поставио“, искључујући сва даља, па и браниочева.
16. јуна 1949. године је ухапшен и убрзо оптужен за непријатељку делатност и осуђен на три године затвора и губитак грађанских права на годину дана. У сремскомитровачком затвору је и умро 1. августа 1951. године. Његово тело није предато фамилији до окончања затворске казне.
У завршној речи Михаиловић је у своју одбрану говорио непрекидно четири сата. Адвокат Драгић Јоксимовић једини до краја био уз Дражу.

Фотографија корисника Марјан Манић

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ у народу познат Спасов дан

Верни, који су пажљиво слушали или пазљиво прочитали део Св. Еванђеља по Луки (24, 36-53), који се у свим храмовима Православне цркве чита на Литургији на дан Вазнесења Господњег, тј. на Спасовдан, верујем да су разумели да се тога дана Спаситељ наш и Господ (Исус Христос) последњи пут јавио, после Васкрсења, ученицима својим у Јерусалиму и: “показа им руке и ноге” да би их убедио да је то Он главом, а не неко привиђење, и пред њима појео “комад печене рибе и меда у сацу” (Лк. 24, 42).

 

Сретна слава онима који славе данашњи дан као крсну славу

На даншњи дан донет Душанов Законик

1795729_600394586717780_890981162_n

На Сабору србске властеле и црквених великодостојника, у Скопљу је на данашњи дан 1349. године донет Душанов законик, најважнији закон (Устав) средњевековне Србске државе. Овај, за нашу државу историјски, законски акт биће допуњен у коначној форми на Сабору у Серу (данашња Грчка), 31. августа1354.године, чиме је постављен темељ уређења Српске државе а према прописима који ће важити за цело Царство и подједнако за све поданике. Иначе рад на Законику је започет одмах по крунисању Душана за цара свих Срба и Грка (1346) и трајао је пуне три године. Основу за њега представљало је Законоправило Светог Саве, а у њему је и једна трећина елемената урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права. Законик је укупно садржавао 201 члан и он представља потпуно уједињење србског и византијског правног поретка у читавој држави. (Душан је имао намеру да буде наследник византијских царева а да Србија буде наследник Византијског царства). Цар Душан је овим Закоником желео да ојача централну власт и учврсти државу а са друге стране да обузда захтеве србске велике властеле, која се у доба његових великих освајања много осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Законик веома добро дефинише права и обавезе појединих сталежа као и односе међу сталежима, чиме се уводи основни ред унутар државе. Такође су прецизно уређени и положаји србске цркве и властеле, затим прописи о брачном праву, грађанскоправни и кривичноправни прописи, као и правила судског поступка. Својом садржином и свеобухватношћу Душанов законик се заиста може сматрати Уставом средњовековне Србске државе. Законик није имао противнике ни међу властелом ни у народу. Нажалост, Цар Душан је умро 1355. године а Србска држава потпала је под Отоманско царство 1459. године, али је народ овај Законик поштовао и са њим живео све до 18. века. Оригинал Законика није сачуван, али постоји више од 20 преписа, од којих су они из Струге и Призрена најпознатији и најпризнатији. Усвајањем и применом Устава ове врсте средњевековна Србија је била једна од ретких држава тога доба, конституисана и функционална као правна држава.

Немачка процена снаге покрета Ђенерала Михајиловића

Операција „Шварц“
(прва фаза,против четника)
У вези првих припрема за извођење операције „Шварц“или Црно;Немачка команда: Југоистока, известила је Врховну команду немачке војске 14.марта 1943.године о плановима за „концентричан напад против Михаиловића“/др.Иван Авакумовић,“Михаиловић према немачким документима“,стр.206.Институт за савремену историју,Београд 2004.Највише немачке војне инстанце као што су Оперативно одељење немачке Врховне команде,одлучило је да се о плановима и самом извођењу операције не саопштава Италијанима,због њиховог „толерантног“односа према Михаиловићевим снагама,односно,према четничким јединицама у једном делу италијанске окупационе зоне/…Авакумовић,…“,стр.207.Како произилази из телеграма Хитлеровог најближег војног сарадника,генерала Јодла упућен команди Југоисток од 31.марта ’43:
„Након уништења Титове комунистичке државе (односи се на „Бихаћку републику“),треба приступити уништењу организације и оружаних снага националног српста под командом Драже Михаиловића,да би се обезбедила позадина Балкана у случају непријатељског искрцавања.Борбена дејства изводити брзо и енергично.“/…Авакумовић,стр.207./Дакле,Немци су озбиљно рачунали на: савезничке „планове“у вези искрцавања на јадранској обали,тако да у својој позадини нису желели ни Титове,а још мање Михаиловићеве снаге.Јодл је немачки рационално проценио покрет генерала Михаиловића као покрет: …“оружаних снага националног српства“,а и сам Хитлер у очекивању савезничке инвазије на Балкан,захтевао је уништење четника за које је сматрао да су били под командом првог устаничког вође Михаиловића./Џејмс Бергвин,“Империја на Јадрану“,стр.183/Што се тиче партизанског покрета,операција „Шварц“првобитно је замишњена само против Михаиловића,јер су Немци претходно у операцији „Вајс“ разбили Титову „Бихаћку републику,и приморали његову оперативну главнину на повлачење преко источне Херцеговине,даље у италијанску окупациону зону,при чему је Хитлер био под утиском да су Титове снаге разбијене,као и да је „сматрао Михаиловића својим главним преосталим непријатељем у тој области“./…“Империја на Јадрану…,стр.202/ У међувремену, у току битке на Неретви,почетком марта 1943.долази до двомесечног примирја и сарадње између партизана и Немаца; делегација са овлашћењем Титовог Врховног штаба: Милован Ђилас, Владимир Велебит и Коча Поповић стиже 11.марту у Горњи Вакуф, у штаб немачке 717.пешадијске дивизије носећи Немцима понуду за хитну обуставу непријатељстава и даљих борби јер су им како су навели: „…четници Драже Михаиловића највећи непријатељи…“/опширније: Мишо Лековић,Мартовски преговори,1985./Због неуспеха црногорских четника у бици на Неретви,партизанска оперативна главнина1.и делови 2.пролетерске дивизије,пробијају се у северозападне делове Црне Горе,потискујући четнике ПавлаЂуришића; који су се повукли у реону Колашина којег су нападали делови 1.и 2. пролетерске дивизије. Пред сам почетак операције,на источним ободима Херцеговине трајала је офанзива херцеговачких четника Петра Баћовића,који су у претходним биткама потукли 3.и делове 2.партизанске дивизије,и повратили сва претходна места која су изгубили црногорски четници: Невесиње,Гацко,Калиновик…/Зборник докумената,том XIV-2,и потискивали их даље, према кањону реке Сутјеске и северозападних делова Црне Горе/Милослав Самарџић,“Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“,том 2.На овим позицијама налазиле су се Михаиливићеве снаге у источној Херцеговини и Титове…пред сам немачки напад…Самарџић…,“стр 226 и 288.Према наређењу немачког заповедника за NDH генерала Литерса од 6.маја,немачке трупе имале су да „униште све науружане групације које се нађу у реону“…“Нарочито треба Михаиловићев штаб ухватити и уништити га са свим његовим помагачима и официрима за везу“./…Самарџић,…“,стр,286./Зборник докумената,том XII-3.Посебне инструкције добили су припадници 4. пука из дивизије „Брандербург“.“Његово људство требало је да се пресвуче у српске униформе,увуче у обруч и ухвати Михаиловића“./Зборник докумената,том XIII-3;Коста Николић,Историја Равногорског покрета,стр.422.Истој јединици следи и наређење генерала Литерса од 12.маја:
„Главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића,те заплена његове архиве“… У истом наређењу Литерс даје инструкције и за партизанског вођу:
….“У исто време,пожељно је уништење Тита и његовог штаба“/Зборник докумената,том XIII-3;…Николић,…“стр,422.Као што ће већ напоменуто,Италијани су изостављени из ове операције;о томе специјални немачки опонумоћеник за NDH, генерал Хорстенау у свом дневнику пише:
„Због четника,Фирер је одлучио да се Италијанима ништа не каже,већ да се поход и упад у Црну Гору,коју си они држали под својом окупацијом,изврши без њиховог знања“./Васа Казимировић,NDH у светлости докумената,стр 162. У наређењу које се вероватно односи на црногорске четнике,од 12.маја пише:
„У случају протеста италијанских команди против разоружања четника које се безобзирно спроводи,сви немачки команданти треба да се позову на Дучеово наређење за разоружање четника.Треба означити као издају неизвршења тог Дучеовог наређења.Са четницима који су употребили оружје против немачких јединица,треба поступати као са комунистичким бандама,а у противном их треба као ратне заробљенике упутити у заробљеничке логоре“./…Николић….,стр 317.Италијанске војне команде;покушавале су на све начине да спрече улазак немачких трупа у Херцеговину и Црну Гору.У правцу надирања немачких трупа,Италијани су извели своје јединице како би заштитили својe интересе при чему је дошло до бројних инцидената са немачким командантима,па чак и претње употребе оружја,што су поједине четничке јединице искористиле да се провуку кроз италијанске линије./…Николић…стр,423-424.Немачки команданти строго су се придржавали заповести генерала Лера у чијем наређењу од 14.маја 1943,пише следеће:
„Извршење задатка по овом наређењу односи се на све четнике који су до сада били у савезништву са Италијанима…“/…Николић…стр.423.Том приликом, генерал Лер,командант Југоистока,истог дана обавестио је и команданта италијанске Друге армије генерала Роботија следећим телеграмом:
„Испади које су учинили четници ових последњих дана против SS дивизије у зони Мостар и непријатељски став четничких формација према трупама 1.брдске дивизије,која је дошла по жељи гувернатора Црне Горе,навеле су ме,такође,и услед рапидног погоршања ситуације у читавој Црној Гори,да немачким трупама размештеним у Херцеговини и Црној Гори наредим одмах-без обзира на њихов још недовршен период одмора-да наставе свој марш ради разоружавања и,ако је потребно,уништења четничких снага Херцеговине и Црне Горе,које треба сматрати непријатељима Осовине.Убеђен сам,да сам овим наређењем побољшао и убрзо могућност потпуног рашчишћавања угрожених територија“./ …Авакумовић….“,стр.210/Како пише Џејмс Бергвин:
„Немоћним Италијанима није преостало ништа друго осим да изразе своје разочарење .“Наше трупе су већ умириле Херцеговину“,приметио је запањени командант Шестог армијског корпуса,генерал Сандро Пјацони.Својим „изненадним,непотребним и неполитичким разоружањем четника“.Немци су уништили италијански мир и потпали етнички сукоб“…У знак отпора,генерал Роботи је упутио наредбу којом се забрањивао пролаз трупама Вермахта према приобаљу…“/…,“Империја на Јадрану,стр 203/Средином маја 1943.немачка 369.легионарска и 118. ловачка дивизија, из правца Сарајева нападају херцеговачке четнике мајора Баћевића који се под борбом из опкољеног Калиновика,повлаче на планину Сомину.Тим поводом генерал Михаиловић шаље радиограм мајору Баћовићу 18.маја:
„Немачка намера је јасна.Циљ им је успостављање хрватске државе на рачун окупационе италијанске зоне као и једновремено уништење мошиноваца и четника.Због упада бр.11 (Немци) на вашој прострији Херцеговине и Источне Босне,која акција да онемогући све Павелићеве планове“.Наредног дана Михаиловић шаље мајору Баћевићу следећи радиограм:
„Усамљене усташке јединице нападати и узимати им оружје.Користите бр.22 (Италијане) колико год можете.Они Вас сад збиља помажу у односу на бр.11(Немце)…Вешто сте избегли броју 11 те у будуће водите добро рачуна“…Самарџић…“,стр.289/Како пише др Иван Авакумовић:
„За време подухвата „Шварц Михаиловићеве јединице у Црној Гори,Херцеговини и Санџаку биле су изложене јаком притиску немачке војске која је заробила преко 3 500 четника.Већина Михаиловићевих бораца успела је да се спасе кријући се по најзабаченијим планинама.Свесни да не могу да пруже успешан отпор добро науружаној Седмој SS дивизији у Северној Херцеговини,херцеговачки четници,под командом Петра Баћовића,повукли су се на југ,дајући по извештајима немачке команде Југоистока,“слаб“отпор“,…“Михаиловић према немачким документима“,стр.210-211/Командант херцеговачких четника,мајор Баћовић извршавао је Михаиловићева наређења да се евакуишу на планину Сомину,пред јаким немачким трупама…Самарџић…“,стр..290/Међутим,са црногорским четницима ишло је потпуно другачије.После бекства са фронта на Неретви и Дрини у марту и априлу 1943.године,следи још један црногорски дебакл,Павле Ђуришић игнорише Михаиловићева наређења да се склони у шуму јер је 1.брдска дивизија, почетком маја већ наступала према североисточним деловим Црне Горе,а делови пука „Бранденбур“,специјалне противгерилске јединице,према Бијелом Пољу,“где се претпостављало да је Дража Михаиловић“…Самарџић…“,стр.254/Михаиловић је открио немачке намере у вези Ђуришића,међутим,Ђуришић се није јављао на радиограме у којима га је Михаиловић упозоравао:
„Извештавајте нас стално о пристизању немачких снага и њиховом положају.Водите рачуна да им не паднете у клопку…Пазите се добро Матла…,“а затим следи и последњи Михаиловићев радиограм мајору Ђуришићу у којем га упозорава:
„Ни под којим условом не идите бр.11 у шаке.Знајте да сигурно хоће да Вас ухапсе…Самарџић…“,стр.254/Ђуришић игнорише сва Михаиловићева наређења и 10.маја се у Колашину састаје са обавештајним официром 1.брдске дивизије потпуковником Хајнцом коме је Ђуришић у разговору нудио сарадњу,тако да је потуковник Хајнц о томе обавестио генерала Лера: „Шири предлог за ангажовање делова „Бранденбург“,што је уједно и предлог 1.брдске дивизије: дати тежиште на откривање и уништење Тита лично,као и његовог штаба“…Самарџић…“,стр.254/Више немачке команде нису биле заинтересоване за овај план,Немци већ 13.маја упадају у Колашин где им се Ђуришић и његови четници предају без борбе.У међувремену,док је трајало разоружавање Ђуришићевих четника у Колашину,Михаиловић се са Врховном командом и делова јединица пристиглих из Србије;2.равногорског,Милешевског и делова Пожешког корпуса извлачи из обруча 1.брдске дивизије,док су му делови Кесеровићевих јединица држали заштитницу…Самарџић…“,стр.249/,приликом чега долази до „местимичних сукоба“између Немаца и муслиманских усташа и четничких јединица које су остале у долини Лима…Самарџић,стр.,250/Како пише др.Авакумовић:
„У извештајима које су поднели немачки генерали о Шварцу,они су подвукли да су најтеже борбе вођене са партизанима који су за време овог подухвата имали веће губитке него четници…“док је четничким одредима,уз делимичну италијанску подршку“,успело да се већим делом извуку на време у Србију и у крајеве које је запосела италијанска војска…“…,“Михаиловић према немачким документима“,стр.212

СВ.Синод на вечери код Краља

 

 

11207282_1424482807873008_4373670110156033257_n

ЊКВ Престолонаследник Александар приредио је јуче на Белом Двору вечеру у част Његове Светости Патријарха Српског г-дина Иринеја, Високопреосвећених Митрополита и Преосвећених Епископа наше Свете Цркве.

ЦРВЕНА КУГА“ – АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Лешеви плутају Савом

У часопису Мост наведена имена жртава, али и њихових виновника.

Прота Војислав Петровић у својој беседи наводи да су комунисти у рату и после рата побили 800.000 Срба! А затим се пита зна ли неко иједног који је осуђен због тих злочина? И не само то: политичке ликвидације су још увек у Србији нормална ствар. „Картагина“, односно ДБ, још увек није разорена, а прича се о паду комунизма.

Ако је неко од убијених људи са моста рехабилитован, то би значило да су вама, наследницима, већ враћене куће, локали, земља, дворишта у које су се уселили ти несрећни ослободиоци. Уместо тога, продаја те земље и тих локала управо цвета „у име народа“.

Протина беседа, која је за ову прилику мало скраћена, а која је посредством часописа Мост допрла до слуха нације, није, без сумње, стигла до владајуће структуре: обмане о „оним“ пензијама, рехабилитацији и повратку отете имовине још трају.

Ех, да нам је више оваквих часописа који отворено, без страха и улизивања, говоре о мучним годинама под комунистичком диктатуром. Шабачки часопис је пун стравичних сведочења и исповести које су препрека забораву.

Потресне исповести

„Хоћу да испричам истину о смрти мога оца Душана Павловића, из доње Сипуље. Одведен је 8. октобра 1944. године и више о њему нисмо ништа знали. Чули смо да је стрељан на Шабачком мосту и да је у затвору био много мучен. После извесног времена одвели су моју стрину Зорку и мене. Стрину су мучили и тукли тако да су јој вилице и руке поломили За све ове муке и тешкоће које смо преживљавали тужиле су нас улизице и издајници: Млађо Живановић, звани Ћуп, Станислав Матић Кошчура, Леко Нинковић Реброња и Будимир Тодоровић Рода. Мајку су терали по кулуцима и одузимали нам све из куће – пшеницу, брашно, вуну и друго. Кад сам им затражила потврду да смо измирили дуговање, одбили су. Кажу ми: „Сад смо ми сила, а сила Бога не моли“. Молим вас да све овако објавите јер то је цела истина“, пише Загорка Павловић из Београда.

А унук Душана Павловића, који носи дедино име, захваљује се Удружењу грађана „Мост“ и наводи: „Захваљујем људима који су потегли ово питање мучки убијених родољуба из ових крајева. Волео бих да се нађе и објави слика мога деде Душана и да се подаци о њему упишу у цркву Свете Петке“.

Срба Мумало, капетан дуге пловидбе у пензији, син покојног професора Ђорђа, испричао је за Мост: „Негде око подне, 27. новембра 1944. године, дође код нас у стан, сав испрепадан, татин ученик – не сећам се имена, али се презивао Враштановић из Миокуса – и сав узбуђен и уплашен, шапатом рече: „Учо, нашао сам леш чика Сретена, каменоресца, шта да радим с њим?“

Одмах обавестисмо његову жену Терезу и воскара Богољуба Стојановића, њиховог пријатеља. У пуној тајности столар Цанић направи сандук а леш буде допремљен исте ноћи, у таљигама, прекривен сеном. Био је само у гаћама, па су га обукли и тајно, пре зоре, сахранили на Камичком гробљу. Опојао га је поп ДрагићÖ“ Сретена Бујуклића, каменоресца, на мосту је убио један његов радник који је био у партизанима. У његовој конфискованој кући, у Мачванској улици под бројем 4, касније су становали глумац и управник Шабачког позоришта Мавид Поповић и његова супруга Мира Тодоровић, касније Ступица. Крзнар Вучко Милосављевић препознао је Сретенову бунду на једном официру ОЗНА“.

Дођоше црни дани

„Како дођоше на власт комунисти, за нашу кућу дођоше црни дани. Мој стриц Јован Иконић – Јоца Паскурица био је деловођа у општини Липолист. Убијен је 1945. у шапцу, на Савском мосту. Једина кривица му је била што је био паметан, писмен човек, пријатељ виђених људи у селу. Долазак партизана у Липолист искористили су Јоцини непријатељи Живојин Божанић Жока и остоја Селенић Крцун, како би задовољили личну мржњу и завист. Како су га тада опањкали, тако су га „ослободиоци“ одмах повели у Шабац. Још тада се Жока јавно хвалио да ће га будаком убити. Тако је, нажалост, и било: данима су га зверски мучили, живог кастрирали, убили и бацили у Саву. У мучењу су се такмичили Жока и Остоја Селенић Крцун. Крцун га је убио, а Жока мотком одгурнуо у Саву и испратио речима: „Иди, Јоцо, нек те једу рибе!“

Био је то крај мука Јоце Паскурице, али оне тек настају за његовог брата Ивана и његову породицу. Кафану Ивановог оца у центру Липолиста, у коју су пре рата често долазили и дужни остајали, затварају, отимају земљу, коње и стоку, чак и пшеницу у крстинама, односе чесму и покућство и све то деле међу собом. Физички и ментални терор траје годинама. Кад је Иван брату подигао споменик, Крцун и Жока га разбијају, а његовој тек рођеној кћери Крцун прислања пиштољ на главу и прети: „Ето, могу сад да те убијем, не можете ми ништа. Ја сам бог богова!“

Комунистички моћници су умишљали да су постали богови да могу да убију, осакате, опљачкају и да никоме не одговарају за своја недела. Они су судили другима, а Бог њима: Жожа је умро у штали, међу свињама, јер га син није пуштао у кућу. Ни син му није боље завршио: убиле су га комшије кочевима јер их је стално малтретирао. Крцун је завршио у душевној болници, везан ланцима.

Овако у часопису Мост, по казивању своје мајке Милке, сведочи Јоцин синовац Зоран Иконић.

Нестајање Србије

Тако је из ноћи у ноћ нестајала она домаћинска Србија она Србија пуна моралног здравља и моралне лепоте. Ту Србију су убијали српски комунисти. Домаћинску Србију треба тражити у масовним гробницама. Народ зна где су масовне гробнице. Приче о њима преносе се с колена на колено. Уз заветну поруку: Не заборави! У последње време на овим стратиштима одржавају се помени: воштанице, молитва за покој душе и по која суза. Све ово сведочи да нису заборављени. Ни жртве, ни њихови џелати. Има и понека исповест како је баш ту, на тој ледини, пред том јамом, мостом, над реком или поред ње остао без оца, брата, стрица, ујака.

Готово да сваки град у Србији има по неколико стратишта. У Чачку је најпознатија она поред Мораве, на садашњем фудбалском игралишту и у насељу које се зове Казаница. Ово насеље је „покривено“ приватним кућама и државним предузећима. На овом првом на зверски начин усмрћен је чувени чачански прота Милан Туцовић. Прота, осуђен на временску казну, уочи Васкрса 1945. године, изведен је из ћелије уз речи: „Изађи, попе да се сретнеш са својим Богом!“ Млатнули су га будаком у главу и тако измрцвареног, али још у животу, у седећем ставу закопали у земљу.

Како би било, мислим, да суд рехабилитује проту Туцовића, да неки судија поништи стару, чак и ако је нема, и испише нову пресуду да је прота невин, да је убијен на правди Бога, да је усмрћен на свиреп начин, а да се из пресуде о невиности види ко је проту пријавио, ко је против проте сведочио, ко је писао оптужницу, ко је био у пороти, ко је пресудио, а ко, на своју руку, моћан и немилосрдан, поништио пресуду о временској казни и проту извео на губилиште? Добро би мислим, то било, али тога нема. Нема истине а има фраза како је „исправљена неправда“ и како је са невиног човека „скинута љага“. Правда је казано другим речима, задовољена: жртва је проглашена невино, али се не зна за њен гроб! Не зна се ни како је усмрћена: маљем, ножем, сетом, будаком.

Е зна се како је усмрћен, али се зна где је укопан Миле Шушић, домаћин из Липнице код Чачка, племенит човек који ни мрава у животу није згазио: тако се за њега говорило. Зна се да његов син Синиша, познати фудбалер чачанског „Борца“ никад није одиграо утакмицу на домаћем терену. Није играо, него је плакао: испод кратке траве на игралишту, у дубини земље кости су његовог оца. Није Синиша по њима могао да игра. Чинило би ми се, говорио је, као да уместо лопте шутирам очеву лобању.

Сведочи Бранко Пејовић

Сваког празника овај Србин из Црне Горе пали десетине воштаница за побијене без истраге и суђења.

Железничар Ратко Марић био је један од повеће групе која је закупила утрину поред пруге у Чачку – хтео је да узгаја поврће и тако мало обогати породични буџет. Али, чим је крампом ударио у земљу, ископао је лобању. Одустао је, а о лобањи и костима ћутао да не би на истом месту окончао свој живот. О злочинима комуниста није смело да се говори.

Где су наше највеће гробнице? Река Сава? Сремска равница, Славонија, Блајбург, Кочевје, јама Понор између Фоче и Калиновика, поток Змијанац у Бољевцу код Зајечара, село Горњи Крупац у алексиначком срезу, дубоке јаме око Котора на планини Букуљи, на крушевачкој Багдали, на Лоњском пољу, том крвавом градилишту на коме су убијани изнемогли затвореници?

Видећемо сведочење Бранка Пејовића, који живи у Торонту, и Драгана Топаловића Гороломца из шумадијског села Чумића, који је живео у канадском граду Виндзору.

Много је жртвених поља у земљи Србији, а премало истраживача и хроничара. Мало пописивача. Мало писаца. Ко ће да напише књигу српских јада. Не књигу, томове књига. Ко да сабере сав очај и све вапаје, све сузе и све пригушене јецаје, сав чемер и јад, сваки врисак и јаук, све црне мараме и црне барјаке, све гробове и све гробнице настале у комунистичкој тиранији?

Књига српских јада

Ко ће да попише све срушене и спаљене куће, све срушене и оскрнављене богомоље, сва утуљена кандила, све тамнице и све Брозове тамничаре? Ко ће у књиге српских јада уписати све куће и виле, све станове и све њиве, све забране и винограде, све млинове и све ливаде – отете од српских домаћина? Ко ће Српској православној цркви вратити стотине хиљада хектара њене земље? Ко ће откопати масовне гробнице комунистичких жртава? Ко ће их опојати и сахранити? Ко ће им вечни помен у камен уклесати? Ко ће од стратишта начинити светилишта?

Подсетник: О празницима, о Божићу и Васкрсу неизоставно, о својој крсној слави, у православним храмовима у Торонту, деценијама већ, Бранко Пејовић пали десетине воштаница, помињући, молитвеним шапатом, имена оних чијем су покоју душе намењене. Ово је за Радиновиће: Панта Алексиног, Костадина Перовог, Петра Николиног; ово за покој душе тројице синова Николе Радоњића: Вукала, Живка, Пера; ово је за мог оца Николу и моју браћу: Светозара, Петра, Димитрија, ово за стричеве…

Брат ударио на брата

Док пали воштанице, Бранко Пејовић као да поново гледа оне сурове призоре из маја 1945. године у Словенији – како партизански тенк прелази преко још живих тела шесторице његових пријатеља и сабораца из села Прогоновићи у Љешанској нахији. Сећа се добро тог ужаса близу великог моста у Марибору.

Други призор је још суровији: видео је људе – буктиње и чуо њихове јауке… Живи су код Дравограда спаљени. Овај догађај и имена ових несрећника Пејовић памти као да су се догодили пре неки дан. Како и не би кад су били његове комшије, пријатељи и ратни другови из јединице војводе Павла Ђуришића: браћа Владимир и Љубо (Саво) Пејовић, затим Марко (Томо) и Бећир (Андра) Пејовић. Преостала двојица од шесторице спаљених били су Вукадин Божов и Никола Рајков Стојановић из села Ораси.

Ове људе Бранко је добро познавао. Знао је да су неколико дана раније прешли у Аустрију и да су их, баш као и њега сада, Брозовим џелатима изручили Енглези…

Призори ужаса

Закрви нас Броз, удари брат на рођеног брата, синовац на стрица, комшија на комшију, пријатељ на пријатеља. Тече братска крв несрећном Црном Гором. Мени је тада, у јулу 1941. године било тек шеснаест година – премлад си, каже ми отац, за пушку. У моје село, изненада, бануше људи с петокраком звездом на капи. Отац Никола и два старија брата, Светозар и Димитрије, избегоше у шуму. Остао сам у кући, уз мајку Јованку, најмлађег брата и сестре: Дару, Сенку, Десанку и Лепосаву. Не затекоше оца и браћу код куће, па мене, дечака недораслог пушци, узеше као таоца. Њихов штаб, партизански, био је у школи између Ораха и Штитара. Ту су наместили шпорет и ја сам, стално под присмотром, морао да им доносим и цепам дрва. Ту сам, изблиза, сваког дана гледао те људе… Били су спремни да убију док трепнеш. У штабу су били Пеко Дапчевић, Андрија Лопичић, Вељко Мићуновић, Михајло Вицковић, Бошко Пејовић и Бајо (Лазов) Пејовић. Видео сам кад су двојицу Срба, доведених из Боке Которске, тукли до бесвести и потом убили испред школе. Тада сам први пут видео мртве људе. Згрозио сам се, и слику, тај призор, ево, носим и данас… У то време убили су Васу Јована Ђуровића. На кућном прагу у Орасима. Убили су свештеника Перу Вујовића из Ријечке нахије. После се причало да су га полуживог бацили у Бегову јаму…

Ређали су се призори ужаса: једног дана довели су, везане четрдесет двојицу Црмничана и све их поубијали изнад школе, у камењару, између Ораха и Штитара. Убрзо потом довели су двојицу браће Шћепановић, официре Краљеве гарде, родом из Даниловграда. После мучења убијени су…

Сестре нађоше гроб

У повлачењу у Босну, и даље према Хрватској, Словенији и Аустрији, близу Тузле, у борби с титовцима погинуо је мој брат Светозар. Ја сам га сахранио. Ужас! Обележио сам гроб, начинио скицу, носио је у џепу. Касније сам преко наших поверљивих људи успео да дојавим сестрама где је Светозар сахрањен. И, да видиш чуда, моје миле сестре су успеле да нађу гроб. Помогли су им неки муслимани да га откопају и оне су, педесетих година, донеле кости у руксаку… Похраниле су их у породичној гробници и ћутале. Знале су шта би им титовци урадили да су знали…

Димитрије, мој други брат, старији од мене две године, био је с четницима, али се нисмо често виђали – једва два-три пута за време рата. Ни оца нисам често виђао. Тек, знао сам да су живи. Са мном је, кад смо се повлачили према Босни, био и најмлађи брат, Петар. Било му је само 13 година. Нисмо смели да га оставимо у кући. Са женама и децом, избеглицама, Бог зна колико их је било, кренула је и моја сестра Лепосава. Њој деветнаест година.

Уз пут готово непрестане борбе: час са усташама, час са титовцима, час су они заједно против нас. Некако смо се пробили до Драговграда. Ту, дуж пута, све сами призори ужаса: лешеви побијених људи, жена и деце. Ко их је побио? Усташе? Комунисти? Бугари? У то време бугарска окупаторска војска претворена је у „партизанску“ и један њен део био је упућен у Словенију…

Идемо даље, даље од овог ужаса, од овог задаха смрти, од ове туге големе. Мој брат, мали Петар, пао Бугарима у шаке. Они га предали титовцима, а ови га, са још неком децом, послали у Нови Сад. Тамо је остао неко време. Сазнао сам да је био курир у пошти. Али дечак се пожелео мајке и сестара и одлучио да се врати својој кући. За јаде се црне вратио: Чим су на Цетињу сазнали за његов повратак – нашли су га и убили. Убили дете од четрнаест година!

Чујеш ли ти ово, Србијо?!

Негде код Дравограда нађем брата Димитрија. Боже, какве среће, ипак. На кратко смо се видели, мало попричали и свак оде са својом јединицом. Моја група се некако пробила до Блајбурга. Ту Енглези траже да положимо оружје уз обећање да ће нас пребацити у Италију. Лажу! Предали су нас титовцима! Угурали су нас, разоружане, у камионе и право комунистима у шаке. Леле, тог ужаса, те смрти, тих патњи! Тешко је то описати. Довели су нас до Клагенфурта, ту су нас, најпре, везали сваког понаособ и потом по двојицу…

Телефонски каблови, којима смо везани, урезали се у месо, липти крв… Претресли су нас и покупили, боље да кажем отели све што је било вредно: сатове, прстење, чак и четкице за зубе. Дође неки партизански официр, неки Дубајић и рече: „Ником од вас неће пасти длака с главе, вратићемо вас вашим кућама, па ко је крив нека одговара“. Воде нас даље, пешачимо у дугим колонама…

Газили људе тенковима

Једне вечери дошли су непознати људи у логор и убили Секулу Дрљевића и његову супругу.

На мосту код Дравограда видео сам оне призоре ужаса, оно гажење тенком и оне људе – буктиње. Свесни смо да од оног Дубајићевог обећања неће бити ништа, Бог зна коју ћемо ми провалију попунити. У мојој колони, до мене, један мученик придржава црева рукама. Хоћу, некако да му помогнем, али ме спроводник млатну кундаком и посрнух. Њега издвојише и убише са два метка. Оставише га на путу. Стигли смо, тако до Марибора.

Сутрадан су нас онако гладне, везане, стрпали у камионе и повели некуда. Куда? Питам једног стражара, зову га, чујем, Алија, куда ће нас, а он каже уз осмех: „Кући, а ваша кућа је – провалија!“ Па, добро, мислим, ако је дошао тај час – нека буде, само да нас више не муче. Бог је удесио да у тај камион, у коме сам био, убаце и брата Димитрија. Чим смо се приближили једном брду – чули смо пуцње и узвике: „Живео Дража!“, „Живео краљ!“ Било нам је јасно куда нас воде и каква нам је судбина.

Убише ми брата Петра

Мој брат Димитрије успео је да се некако ослободи оних каблова којима је био везан. Бог је хтео да се наш живот не оконча. Опрезно и неприметно ослободио је и мене и још неколицину везаних. Кад су заповедили за изађемо из камиона, скочио сам на једног стражара и отео му машинку. Димитрије је скочио на другог – почело је гушање. Измакнем се мало и оспем рафал. И они узвратише ватру. Бежали смо увише праваца, сагињали се, скакали да бисмо избегли куршуме. Димитрије сеспасао бекством, идући другим правцем од оног којим са ја ишао. Срели смо сеубрзо потом у Аустрији, прошли смо кроз прихватне логоре и заједно емигрирали уКанаду. Умро је, веселник, пре неколико година.

На том путу страве и ужаса у Словенији страдао је и наш отац Никола.

Бежећи из тог комунистичког пакла успут сам нашао Ђуру Ковачевића – још је био везан. Нашли смо и трећег. Био је то публициста Ђоко Пајковић, онај што је писаоо Ђиласовим задужбинама смрти. У једној шуми нашао сам пиштољ, пушку и две бомбе. Е, кажем, сад си добро наоружан, сад ћеш скупо продати главу. Ковачевић сада живи у Детроиту, у Америци, а Пајковић у Канади.

Енглези се, кад смо се поново обрели у Аустрији, нису усудили да нас врате. Променио сам неколико логора. У једном од њих био је Секула Дрљевић са женом. Једне вечери дошли су неки непознати људи у цивилу и убили их обоје. То су, знам сигурно, били Ђуришићеви четници. Освета за оно што нас је Дрљевић намамио и многе предао усташама.

У међувремену сам сазнао да је моја сестра Лепосава ухваћена негде код Блајбурга, али је нису убили. Одвели су је на Цетиње, тамо ошишали и држали месецима у затвору. Једина њена кривица била је у томе што је из четничке породице.

Кад је неко мојим сестрама дошапнуо да се наш брат Петар налази у затвору на Цетињу, молиле су да га виде, покушавајући да убеде титовце да је он невино дете, да нема ни четрнаест година, а они су рекли да имају поуздане податке да се Петарналази у Лондону. А он је већ тада био убијен.

Сестре су хтеле да на споменик мајци ставе и очеву слику. Толико су се титовци побунили да су им претили смрћу. Нису, јаднице, смеле да ризикују. Нису им, чак, дозволили да на мајчином споменику остане: „Јованка, Николина, Пејовић“. Не! Морали су да скину очево име. А сада ови исти људи говоре да су православци и тврде да они бране угрожено српство. Јадно је то српство кад га и титовци бране.

Злочин против човечности

Из мога села у четнике је отишло 28 мушких глава, у животу сам само ја. Неки су током рата погинули у борбама, неки, као што сам рекао, у паклу Словеније. Шесторица њих, који су остали у земљи убијени су после рата, 1946. године.

Најсуровији крај доживео је учитељ Војин Ђуровић из мог села. Он је с петорицом људи, четника, остао у завичају да се до смрти бори против титоваца. У то време кришом је долазио код моје мајке – она их је хранила као своју децу.

Једног дана, међутим, неко га је „прошпијао“, па су му припремили замку и ухватили га. Одлучили су да га усмрте на суров начин: најпре су му везали руке и ноге, па га тако спетљаног везали за самар на коњу, бичем натерали коња у трк. С Војиновом главом на љутом кршу коњ је за кратко време претрчао око три километара и зауставио се пред кућом његових родитеља, оца Симе и мајке Зеке.

Неки комесар, монструм, коме је пала на памет ова сурова смрт, питао је ојађене родитеље је ли то њихов син Војин. Кад су видели овако умореног сина – изгубили су свест и сручили се на земљу. Али, кад су се освестили, повели су их, силом, наоближње гумно и терали да играју коло око мртвог сина. Неки од ових зликоваца још су у животу. Вероватно и они, попут других, заступају интересе српског народа, а заборављају колико су Срба, честитих људи, својом руком убили да би показали колико су верни Јосипу Брозу. И шта рећи сада после ове потресне исповести Бранка Пејовића? Је ли ово злочин против човечности? Шта би рекао онима који данас заговарају помирење џелата и жртве?

И шта би рекла родбина Војина Ђуровића, оног доброг учитеља са смрсканом лобањом коју показаше његовим родитељима, претећи им смрћу ако поред мртвог сина не заиграју коло! Шта су они? Људи или звери? Како да потиснемо у заборав спаљивање живих и гажење тенковима? Можда нешто више отоме зна командант партизанске јединице мајор Симо Дубајић? А генерал у пензији Јово Капичић? Можда је он нешто начуо о томе? Можда је вољан да проговори? Никад се не зна шта људи у позним годинама могу да открију. Познавао сам људе који годинама, у самртничкој постељи, нису могли да умру док нису открили своје злочине.

Узалуд се власт труди да нам убије сећање на жртве. Све је у записима, у летописима, књигама, у памћењу. Узалуд власт настоји да одржи заблуду да смо ми сви Срби и да имамо заједнички национални интерес. Боже, сачувај! Имати српско име и презиме не значи ништа за оне који су се одрекли своје нације, своје православне вере, своје крсне славе, свог Божића и Васкрса. Па још кад данас кажу да смо ми браћа! Ма каква црна браћа! Они су се давно разбратили и браћу своју издали. Нас су највише побили, осакатили, пребијали, опљачкали ови са српским именом и презименом, ови који су убили Бога у себи, а потом маљевима убијали Бога у својим идеолошким противницима.

Пред црквом козарачко коло

Записујем сведочење мога пријатеља Драгоја. Каже:

– Узвртео се мој комшија, почео да помиње Бога, да носи крст на грудима и бројанице око руке. Притисло га нешто. Знам да Бога, осим у псовкама, оним најгаднијим, није имао у себи више од пола века. Сад му је, види се, Бог нешто затребао. Сваког часа помиње Бога. Види се да има неки циљ. Не могу да поверујем да се из њега исцедио онај комунистички отров. Он као да је изгубио памћење, тако се понаша, ја опет, памтим све.

Ја недељом и празником у цркву, он испред цркве, на ледини, води козарачко коло.

Ја појем у славу Бога, он пева у славу неког Јосипа Броза.

Ја се заклињем Светом Сави да ћу истрајати на Светосавском путу, он се заклиње Титу да с његовог пута неће скренути.

Моја кћеркица у основној школи клечи на зрневљу кукуруза зато што је на улици од старог проте тражила благослов; његов синчић из истог разреда и исте школе добио петицу из владања зато што је грубим речима увредио проту.

Неко време га, на општу радост мештана, није било у селу. Неки говорили како је отишао на школовање, приметили његови шефови да је бистар, вредан, одан партији. Одан партији као нико! Е, та оданост је требало да буде награђена. Како? Чиме? Па тиме што ће оданог партијског радника наградити школовањем. Усудим се да питам за шта то припремају нашег комшију, а чујем одговор: за комесара! А где је та школа, питам даље, а они кажу да је у Кумровцу. Па још додају: ко је завршио кумровачку школу, може одмах да буде професор универзитета!

Коње за олтар везивали

Омиљена парола била је „ништа нас не сме изненадити“, што значи да су доушници добро распоређени.

Он се, стварно, тако и понашао – у све се разумео, све је знао, разумевао се у спорт и медицину, економију, науку, финансије… Сељаци га додуше, нису зарезивали ни за пет пара, осим неколицине нерадника који су испуњавали све његове наредбе. Њих је добро награђивао оним материјалним добрима које је отимао од нас. Како су који плодови из земље пристизали, тако су он и његови послушници прилазили с празним џаковима и запрежним колима… После Кумровца још више се осилио – кад је поред цркве пролазио са својом дружином певали су „не верујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса“.

Омиљена парола била им је „ништа нас не сме изненадити“. Хвалио се како Партија свуда има своје људе – помињао је пчеларе, рибаре, ловце. Све се чује, све се зна. Није помињао оне ватрене активисте који су ноћу непослушним домаћинима палили стогове сена, а проти растурали пчелињак.

Прекори од неверника

Свакојаким се јадима бавио: цинкарио људе, слао уходе и провокаторе у куће честитих домаћина, наговарао синове и кћери да из очевих кућа избаце иконе и кандила. Море, да видим чудо: једног дана, уочи Савиндана, спопала ме грозница – притисла ме тако да једва дишем. Не могу ни у цркву да одем. Приметио то мој комшија, новопечени верник у позним годинама, па ми при случајном сусрету каже: „Е, мој комшија, није те било у светом храму на велики празник“. То он мене прекорева. Замислите: он! Он који више од пола века није знао за Бога, он, који је стајао пред овим истим храмом да би у своју доушничку бележницу уписао имена оних који се у њему моле. Само што ми није рекао: Јадан си ти верник кад ни на Савиндан не дођеш у цркву!

Гледам ја у њега као у чудовиште и мислим: која несрећна мајка избаци из утробе ову моралну наказу! Види чуда: не можеш ни да га увредиш – кажеш му да је лажов и преварант, он се гласно церека. Али, кад му кажеш да је комуњара, хоће очи да ти извади! Нисам, виче. Нисам, славе ми! Заклиње се крсном славом, а давно, чим је постао скојевац избацио икону светитеља из очеве куће. Кажеш му да сви знају да је био у Партији, он се не буни, каже да је то тачно. Сви знају да сам био члан Партије, али мало ко зна да сам тамо убачен! Убачен да Партију разарам изнутра! Моје дело је видљиво: Партија више не постоји!

Није он једини који сада овако говори: сви су по нечијем налогу били убачени у Партију да је нагризају узнутра! Ако је неко од њих имао рођака у покрету Драже Михаиловића настојао је да то искористи: ви знате ко ми је стриц, ујак, деда. У време кад су политичке странке ницале преко ноћи, пожелео један веселник да се препоручи за посланика. Одборник, па касније, како узмогне и ако га народ прихвати, посланик. Себе је предложио овим речима: О себи нећу да говорим, сви ме знате, а знате и ко ми је био стриц. Ту је, обично, правио паузу дајући времена људима да се присете његовог стрица. Знате да је мој стриц био Дражин официр, и то елитни, знате да је пао комунистима у руке, да су га, везаног, водили по селима и да су га приказивали као злочинца. Најпосле су га убили – нико неће да каже како – и укопали незнано где.

Шта ће их питати

Слушао ту причу доктор Давидовић, чија је породица била жртва комунистичке тираније и који је добро познавао стрица. Могао је да потврди да његов синовац говори истину, али да крије своју прљаву улогу. Давидовић је мислио да није неважно ко је из какве породице, од каквог корена и племена, али је много важније ко се како понашао за време комунистичке владавине. Говорио је да не треба питати људе ко им је отац, стриц, ујак, али их неизоставно треба питати који је њихов лични допринос отпору комунистичком насиљу над умом и животом. И тако, кад је синовац на збору грађана по трећи пут поменуо причу о стрицу, Давидовић је рекао да је истина све што о стрицу говори његов синовац. Јесте стриц био Дражин официр, јесте био заробљен, јесу га комунисти везаног водили из села у село, јесу га негде убили и негде закопали, али док су стрица водили везаног његов синовац је ишао поред њега и све време га псовао и вређао.

Тако је пропала синовчева препорука за одборника и посланика.

Мој пријатељ Драгоје сетио се ове приче о стрицу и синовцу у разговору са својим комшијом, кумровачким ђаком, чија су прљава дела испуњавала његов живот. Био је доушник, лажни сведок, кривоклетник, отимач туђе имовине. Да му је партијски шеф наредио да убије човека, не би се колебао. Тиме би потврдио оданост Брозу. Сада га, ево, притиска нека мука: покушава да увери околину да он није оно што је био пола века! Он мисли да православље може да се накалеми: немаш га у себи пола века, насрћеш на храмове и свештенике, а онда се преко ноћи, из неких потреба, претвориш у верника. Иде он и у храм, али је његова молитва другачија од уобичајене. Нормалан верник моли се за здравље својих најближих, за берићетне плодове земље, за покој душе умрлих предака, за спокојан живот и напредак нације.

Моли се и он, али овако: Боже, ако те стварно има, а ако је твоја моћ неизмерна, као што неки причају, не дозволи да ми ови затуцани верници нађу црвену партијску књижицу – знаш да сам је заденуо за ону црну греду на тавану; убиј памћење онима који се сећају мојих партијских активности, а у оне моје доушничке извештаје, ако још постоје у некој архиви, нека бар удари гром, нека све уништи пламен.

Унуци га избегавају

Једне вечери, неочекивано, док сам заливао цвеће пред кућом, наиђе он. Има, вели, нешто важно да ме пита. Хтео је, каже, да пита још неке људе, али га они избегавају. Беже од њега као да је губав. А ствар је озбиљна.

Не треба, мислим, бежати од разговора, па макар био и овај несрећник који би сада да се извуче из ове каљуге у којој је био деценијама, хтео би да се изједначи с људима од части и угледа. У ствари да се изједначи с онима који су били његове жртве и жртве његове партије.

Није он цинкарио камење него људе које је после Удба прогонила на разне начине. Мучи га та изолација, све више је усамљен. Чини му се да га и унуци избегавају: ко зна шта њима говоре сељаци. А ништа он није радио драге воље, не би он, без нужде, завлачио руке у наћве с брашном, не би он узимао последњу канту маси из туђе куће да га нису присиљавали партијски секретари. Ма не би он ни козарачко коло играо пред црквом да га на то нису наговорили ови из комитета. А неки људи, можда, и не знају шта је комитет. Бога има тамо где је комитет.

Све ово знам, али ипак кажем себи. Немој, Драгоје, да бежиш од разговора. Ко зна шта ће овај веселник да ти каже, мада би најбоље било да се исповеди у цркви. Баш у то време умро је један несрећник који је годинама – умирао: није хтео Бог да га узме док се не исповеди и не каже да је убио једног честитог калуђера. И то на свиреп начин – моткама да би потом његов леш бацили у реку.

Нема смисла да комшија стоји пред капијом, позовем га у кућу, али се он нешто снебива, радије би, каже, да мало поседе у дворишту. И, ево, брзо се отворио питањем: докле ће да траје ово нејединство Срба? Ни око најважнијих ствари не можемо да се сложимо. А најважније је ово што нам раде ови наши Шиптари, ово отимање Косова и Метохије.

Ћутим и слушам, а дошло ми да му кажем да Шиптари нису наши него њихови партијски другови. Ваша их је партија однеговала, ваше војне школе их припремале за официре. Официре шиптарске армије која ће прогонити и убијати Србе. Ви сте их учили како се руше српске светиње.

Антоније Ђурић

Писма подршке Равногорском покрету 8.05.2015.

Нашу организацију су поздравилки Престолонаследник Александар 2.и браћа из Лондона Србски четници Равне горе

11201177_849100335127225_3219674976471021286_n11242333_484733655014669_1596575197_o

Писма су прочитана од Господина Председника удружења Краљевина Србија Марија Мајсторовића  и председника Равногорског покрета Господина Предрага Богићевића.

Говор Председника Равногорског покрета постројеним равногорцима и окупљеним следбеницима

Ravna gora 2015..Maj 249

 

Као председник Равногорског покрета велика ми је част да поздравим наше данашње госте и понос што на данашњи дан, када обележавамо 74.ту годишњицу подизања устанка на Равној Гори под вођством ђенерала Михаиловића, могу рећи да је за све те године Равногорски покрет преживео  голготе, стрељања, казамате али никад није престао да постоји и делује у матици или расејању. Захваљујући верним  следбеницима Равногорске идеје постигнуто је доста. Пре свега, променили смо срамну слику коју су са Равне Горе у свет слали они који ће и сутра покушати да направе вашар, али захваљујући Богу, свештенству, које моли Господа да услиши данашњу молитву, мирису тамљана, вама браћо и сестре, Марковдан је постао централни догађај на Равној Гори и скуп искрених слебеника чичине идеје.. Постали смо  највећа патриотска, национална организација у Србији и Р.Српској, равногорци на Косову и Метохији увек су на првој линији одбране српства, ничу Равногорски одбори по Црној Гори. Уважени смо од С.П.Цркве, Њ.К.В. Александра Карађорђевића, Државних институција, еминентних личности, политичких организација, сродних организација широм света, што доказују присуство њихових представника и писма подршке. Знамо да ће се сутра у Москви марширати у част победе над фашизмом, где ће учествовати и гарда војске Србије. Ми данас марширамо у част првих герилаца Европе, али не славимо победу, јер за нас борба против комунизма још није завршена, али час коначне победе је близу!

Наша коначна победа ће бити: рехабилитација ђенерала Михаиловића и свих његових сабораца, проналажење и достојно обележавање његовог гроба и гробова свих невиних жртава комунистичког терора, осуда њихових џелата, и као коначну победу, васпостављање краљевине Србије са династијом Карађорђевића на трону под чијом круном ће доћи до ослобађења окупираних Српских територија.

За наше циљеве борићемо се свим легалним средствима и поручујемо политичким организацијама да је Равногорски покрет забринут за будућност Србије, да не видимо нашу будућност на западу, већ на истоку, где ће уз Божију помоћ, Србији сванути нова зора, и да ће мо, ако затреба, ући и у политичку борбу за спас Србије и остварење наших циљева.

По узору на тадашњег пуковника Михаиловића, који је на овој планини подигао први барјак слободе у поробљеној Европи,  данас подижемо барјак васкрсле Краљевине Србије! ДО КОНАЧНЕ ПОБЕДЕ! С“ ВЕРОМ У БОГА! ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

 

 

Умро је на данашњи дан 1917.године у Ници Војвода Радомир Путник.

Легендарни српски војсковођа, војвода Радомир Путник, који је дао немерљив допринос својом храброшћу и врхунским војним умећем у свим ратовима које је Србија водила у периоду 1876.-1916 године, умро је на данашњи дан 1917.године у Ници. Рођен у Крагујевцу 24. јануара 1847. године, овај славни србски великан, као један од најбољих у класи, завршио је Војну академију у Београду 1866. године и из ње изашао са чином артиљеријског потпоручника. Већ у Србско-турским ратовима 1876.-1878. године командовао је Ветерничким одредом и Рудничком бригадом у нашим победама на Јавору, Ђунису и Пироту, као и освајањем Ниша, Врања и Гњилана. У Српско-бугарском рату 1885. године био је начелник штаба Дунавске дивизије а од 1890.године постаје помоћник начелника Главног генералштаба и предавач тактике на Вишој школи Војне академије. 1896.године пензионисан је због сумње да је сарађивао са Радикалном странком а након Мајског преврата 1903.године бива постављен за начелника Главног генералштаба и Министра војске (1904). У периоду 1906.-1908.године спровео је велику реорганизацију и осавремењивање Србске војске, убрзано је припремајући за ратне изазове који су били на видику. Његове су енормне заслуге за подизање војне, стручне оспособљености србских официра и војника, за увођење официрских школа у све родове војске, за опремање војске модерним брзометним оружјем и тешком артиљеријом. На његову иницијативу Србија је израдила правовремено ратне планове и прописала адекватне поступке мобилизације. У оба Балканска рата био је начелник штаба Врховне команде, када је сјајном стратегијом и тактичким решењима дао огроман допринос у победама над Турцима и Бугарима. За допринос у Кумановској бици, 20.октобра1912.године унапређен је први у чин војводе. Био је беспрекорно рационалан и смирен командант, знао је да се не понесе ни у победи ни у поразу. Ореол легендарног стекао је победама на Церу и Колубари а тактичка решења примењена у Колубарској бици увела су га у ратне уџбенике. Био је на челу и повлачења Србске војске ка Крфу, вешто избегавајући бројне клопке постављене од Немаца, Аустроугара и Бугара. При тој голготи и војвода је тешко оболео па је упућен на лечење у Француску. Нажалост, ту битку славни војвода Путник није успео да добије. Његови посмртни остаци чувани су на Руском гробљу тог града, а пребачени су у Србију 1926. године када је војвода сахрањен уз највише државне почасти на Новом гробљу у Београду. На његовом гробу стоји натпис: „Радомиру Путнику захвална домовина“. Славни војсковођа одликован је многобројним, највишим домаћим и иностраним орденима а једна планина у Канади, после Првог светског рата, добила је назив по њему – Путник. Равногорски покрет из Калгарија и Србска заједница, која у том граду броји 5000 људи, поставили су 2002.године у подножју планине велику плочу са текстом који указује на значај и величину Путниковог животног дела. Када је војводу у болесничкој постељи 1915. године посетио Арчибалд Рајс, поред осталог записао је:“Тај необични и умни старац и своју болесничку постељу претворио је у биро у коме је неуморно радио и дан и ноћ“.