ОПЕЛО

Зашто тужна и спуштених грана,

Стоји данас наша гора Равна?

 Кобне гласе донеше јој врани,

Јутрос рано када зора рани,

Док се цвеће још росом умива,

Клону рука Равногорског Вука!

 И док Сунце западу се спрема,

Равна гора, опело припрема.

А те ноћи… паде суза врело…

Најсветије кад поче опело.

 Ноћ, тишина… ни ветар не пири,

Само мирис к’о тамјан да мири.

Каткад негде са јелових грана,

Крик одјекне злогласнога врана!

 Тада уздах пушта Гора тужна,

Тежак као окована сужња

Ил’ још тежи: уплакана лица,

Бледе мајке – крај мртва јединца,

Плаче Гора… жали сина свога!

Жали њега – као рођенога.

А пред зору… нема песме птица,

Нит’ Даница појављује лица!

Бледи Месец сакри лице цело!

Равна Гора – заврши опело!

Напиши коментар