Српским херојима Првог светског рата

Сећања на времена славе и страдања

slika

У краћем контексту изнећемо сплет околности и чињеница које су уско везане за Први светски рат.

Својим атентатом на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године у Сарајеву променио свет. По српски народ најпогубније је било то што је немачки цар Вилхелм Кајзер у том тренутку препознао час кад се треба коначно обрачунати са српским народом и његовим постојањем на месту где је постојао. Отуд извиру његове речи „Сад или никад.“

Бечки кругови решавају да већ од првог дана иза тог догађаја почну да спроводе у дело своје старе планове, а то је огласити Србију кривом за све и кренути у њено уништавање. Поред тога за њих је било битно да се у другим, а посебно суседним, народима креирају непријатељи против српског народа. Рат Србији бива објављен 28. јула 1914.  године. Босанско-херцеговачки Срби били су изложени разним репресијама и у времену пре атентата у Сарајеву. По објави рата Краљевини Србији, окупаторске власти врше масовну одмазду над целим српским становништвом. Истовремено, почела је хајка против Срба који су живели под доминацијом колонијалног режима на целом подручју Војводине, Далмације, у Хрватској и другим областима Аустроугарске.

Рат је почео! Главни заповедник аустроугарске војске према Србији и Црној Гори био је фелдмаршал Оскар Поћорек, понемчени Словенац. Србе је мрзео из дна душе и стално је говорио да Аустрија неће имати мира све дотле док Србију не баци на колена.

Од самог почетка Великог рата, било је то време историјског апсурда. Хрватски војници у аустроугарским униформама борили су се да униште српски народ Крајине и Србије, док се Србија у исто време борила за ослобођење Хрвата, Словенаца и босанских муслимана. (Корисно је прочитати књигу Лазе М. Костића „Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Књ. 5.) Духовна и јуначка надмоћ Срба показала се већ у првој бици која је вођена на Церу између 2. и 16. Августа 1914. године. Српском војском командовао је војвода Степа Степановић. Срби не само да су зауставили и сломили аустријску офанзиву, већ су целу непријатељску војску натерали преко Дрине. Губици на обе стране били су велики. Морал српске војске био је на завидном нивоу. Глас о овој победи силно је подигао дух и самопоуздање код пријатеља на страни, а код непријатеља изузетно поштовање за српску војску. До тада Срби су се истицали само као борци на Балкану против Турака и Бугара, а сада су они потукли прворазредне армије велике силе са војничком традицијом од неколико векова.

Друга аустријска офанзива изведена је са свежим снагама и више опреза на самом почетку. Већ врло уморни, Срби су патили од несташице муниције и зимске опреме. Међутим, херојска борба није изостајала. Бранили су Гучево, Црни врх, Мачков камен, и друга места и заливали су их својом непријатељском крвљу.
У најтежим тренуцима на чело најугроженије српске армије именован је Живојин Мишић. Овај горостас је имао самопоуздање и веру у своје војнике, у којима је знао да поврати већ пољуљању веру. Цвет српске младости, Батаљон од 1300 каплара изводи се на фронт. Својим одушевљењем подижу дух српског ратника. Стари краљ Петар, начет реумом и тешко покретан, ушао је у бојне редове и дао пример, успевши да се одупре вољи свих да га у томе спрече. Проломио се његов глас: „Пушку! Зар ја смем да преживим ту несрећу кад мој народ гине?.“

Као што то често бива, у највећој опасности развија се и највећа енергија. Српска офанзива почиње 20. новембра. У сталном гоњењу непријатеља лошим и блатњавим путевима, Срби себи обезбеђују неочекиван успех. Осетно малаксао непријатељ се нашао у паници и бекству. Колубарска битна најславнија је српска победа у Првом светском рату. Срби заробљавају 329 официра и 42.220 аустријских војника, а мртвима се број не зна.

Ова победа је пореметила све планове Централних сила на Балкану. Аустро-угарска смењује врховног заповедника на Балкану и за дуже време одустаје од нове невоље због врло лоших хигијенских услова, у време срушених кућа, уништених имања и са много мртвих и рањених. Харају епидемије пегавог тифуса и косе хиљаде живота, више него саме борбе. Тиме Срби губе прилику да искористе своје победе на бојишту.

Балканско полуострво током 1915. године добија врло важан значај за све европске силе. Традиционални непријатељ Турска придружује се централним силама, Немачкој и Аустро-угарској. На том путу, циљ је био да се сломи српски отпор. За главнокомандујућег поставља се маршал Макензен. Убрзо затим Бугарска проглашава мобилизацију. Знајући да је та мобилизација умерена против Србије, Срби схватају да против себе имају велику премоћ. Па, ипак, отпор Срба био је задивљујућ . Сам Мекензен у својим мемоарима о српском јунаштву је писао само похвале: „У Србима сам познао најбоље војнике Балкана.“ Срби су били приморани да се повлаче према југу. Како су железнице и путеви према Грчкој били пресечени, једини правац повлачења могао је бити преко албанских врлети. Углавном предаја је била неприхватљива. Једно време помишљало се на последњи отпор на Косову. Опет би борба била силна и величанствена, али узалудна. Донесена је одлука да се креће преко Црне Горе и Албаније пут Јадранског мора.

Мојковачка битка била је најславнија битна црногорске војске у овом рату. На челу са сердаром Јанком Вукотићем црногорски јунаци заустављају надирање аустро-угарских јединица и тим олакшавају повлачење војске Србије.

Врховна команда, Краљ Петар, Влада, војска и велики број избеглица Србије на беспућу обученом у снег и лед. Болесни и проређени заразном епидемијом наставили су пут – пешачење од Драча до Валоне. Тада стижу француске и италијанске лађе које Србе пребацују на острво Крф. Мало острво Видо у близини Крфа постаје „Плава гробница“ оних који више нису имали снаге да живе. Број српских жртава у гудурама Албаније, умрлих, погинулих и заробљених остао је забележен у историјским списима. Он износи 243.877.

После потребног опоравка и добијања војне помоћи од стране савезника, посебно Француске, српска војска поново постаје војна снага. У Солуну се ствара јака база и формира се Солунски фронт. Врховни командант савезних снага на Солунском фронту био је француски генерал Франше д Епере, а над српском војском поред регента Александра, прослављени војсковођа Војвода Живојин Мишић.

У зору 1. септембра почела је савезничка офанзива на линији од неколико километара са страховитом ватром из 580 топова. Дан иза тога артиљерија је прокрчила пут, кренула је у јуриш српска и француска пешадија. Њихов налет био је неодољив. Непријатељски фронт био је разбијен и после четири дана паклене борбе непријатељ је био разбијен. На источном крилу, на фронту који су држали Енглези и Грци, ситуација је била лоша, колебала се савезничка команда у дилеми да ли да се борба настави или да се пређе у одбрану. Тада престолонаследник Александар издаје историјску команд: „Напред у славу или смрт.“ Српско напредовање настављено је са жестоким полетом, помагано од стране француских пешадијских и коњичких јединица.

Српска војска је у октобру 1915. Године бројала око 500.000 бораца, а страхоте рата преживело је око 150.000, довољно да и тада на Солунском фронту задиви свет.

Најтежи део фронта и најпогубније борбе по све догодиле су се на Кајмакчалану, на висоравни од 2525 метара надморске висине. Победоносна српска војска није се задржала у Србији, већ је наставила свој поход. Намера је била да се оствари давно жељена слобода браће преко Саве, Дунава и Дрине.

За српским херојима остала су многа гробља расута по туђем свету на копну и у мору, Јонско море остало је познато као „Плава гробница“. У српском гробљу у Зејтилнику код Солуна сахрањено је 7.656 српских јунака. На простору овог гробља засађени су чемпреси из расадника манастира Хиландара и они својим витким стаблима образују хладовит декор на хумкама солунских хероја.

У знак признања на велике заслуге војсковође српске војске украшене су бројним домаћим и страним признањима, ордењем и медаљама.

Укључујући овај Велики рат, столеће које му је следило, донело је много зла за цео свет, па и српски народ. Следе бољшевизам, комунизам, фашизам и нацизам, који ни мало нису штедели српске просторе. Али, прекрајана је и забрањивана српска историја. Заташкавана је истина о Великом рату и уклањана испред очију овога света, вољом свих антисрпских вођа и српских и других народа Европе. После другог светског рата, у време безбожног комунизма, сви који су покушали да објаве истину прикључили су се страдалницима и сами постали жртве. Све у име „словенске браће“ који су у рату носили аустријске и немачке униформе, као и њихов „велики вођа“ Јосип Броз.

Касније и касно схваћене су речи војводе Живојина Мишића који је изрекао престолонаследнику Александру након повратка из Загреба 1918. године: „Из свега што сам сам чуо и видео, ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…. Ја сам са тим начисто.“.

   Бошко Торбица

 

 

Напиши коментар